Ко је крив за пропаст Шолцове владе

Олаф Шолц отпустио је савезног министра финансија и коалиционог партнера из редова либерала Кристијана Линднера уз реченицу: „Као савезни канцелар то не могу да толеришем.“

Касно увече после тог обраћања канцелара, шеф посланичке групе ФДП-а Кристијан Дир званично је објавио да ће се свих четворо министара из те странке да се повуче с функције.

Поред министра финансија Линднера, ту још и министар саобраћаја Фолкер Висинг, министар правосуђа Марко Бушман и министарка образовања Бетина Штарк-Вацингер. У међувремену Фолкер Висинг објавио је да се договорио да канцеларом да остане на функцији министра саобраћаја и да због тога иступа из ФДП-а, преноси „Дојче веле“.

Из опозиције се чују веома гласни захтеви да се ванредни избори одрже што пре. Шеф демохришћана и посланичког клуба ЦДУ Фридрих Мерц, као и његов колега из ЦСУ у Бундестагу Александер Добринт, од канцелара су затражили да питање поверења у немачком парламенту покрене одмах, а не тек 15. јануара, како је то Шолц у свом обраћању најавио. Фридрих Мерц, који је уједно и кандидат за канцелара ЦДУ/ЦСУ, најрадије би да се превремени избори одрже већ у другој половини јануара. Ако би влади било изгласано неповерење тек 15. јануара, онда би превремени избори требало да се одрже до краја марта 2025. Редовни парламентарни избори били су предвиђени за септембар 2025.

Семафор коалиција почела је да се љуља 15. новембра 2023. и отада више није успевала да се смири. Тог дана је Уставни суд прогласио да је буџетска политика савезне владе делом неуставна. Конкретно, проблем је била сума од 60 милијарди евра чије коришћење је највиши немачки суд забранио. Бундестаг је током пандемије одобрио одређене кредите за борбу против короне. На крају тај износ није потрошен па је „семафорска коалиција, као један од својих првих званичних потеза, са преосталих 60 милијарди евра хтела да финансира њену климатску и енергетску политику. Али, такво преусмеравање средстава било је противуставно.

Притом су управо те милијарде биле одлучујуће за формирање једне у ствари неспојиве коалиције. СПД и Зелени су у својој суштини странке које се залажу за јаку улогу државе и да државни новац улажу у социјалну политику и заштиту климе. Економско-либерална ФДП практично на свим тим пољима има супротно мишљење.

Либерали углавном сматрају да грађани о себи требало сами да брину и одлучују, а да држава интервенише само у изузетним случајевима.

У предизборној кампањи та странка је обећала да ће санирати буџет и да ће се поново придржавати у уставу утемељене тзв. „дужничке кочнице“, која дакле Немачкој забрањује даља задуживања.

Планови су били велики: Немачка је требало да постане водећа по питању заштите климе, а планирала се и изградња 400.000 нових социјалних станова. Социјална држава требало је да се модернизује, односно да се реформише систем социјалних давања и доприноса за пензије. И уз све то, требало је да се повећају улагања у истраживања и развој.

То савезништво – које је започело једним селфијем водећих глава Зелених и либерала – у почетку је добро функционисало. Притом су управо те две странке дијаметрално различите по питању политичких уверења.

Добрих намера није недостајало. Приликом представљања коалиционог уговора три странке истакнуто је да „супротности могу и да се привлаче“. Олаф Шолц (СПД), који је нешто касније именован за канцелара, говорио је да је то „коалиција на истој висини очију“, или другим речима, „коалиција равноправних“.

Пандемија короне се вратила, Русија је напала Украјину, заустављене су испоруке гаса и нафте, а Немачкој је претила енергетска криза.

Први дубоки рез „семафорска коалиција“ задобила је када је министар финансија Линднер изашао у јавност са идејом да се возачима одобри попуст на бензин и дизел због све већих цена горива. Зелени су били затечени и реаговали су бесно: предлог је и јавно одбијен.

Свађе су почеле да све више засењују политички учинак, а грађани су то кажњавали све мањом подршком.

„Семафорска коалиција“ тако је успела да постане најнеомиљенија влада у историји Савезне Републике Немачке. Доминантне су биле размирице око новца. СПД и Зелени имали су проблем с „дужничком кочницом“, јер је због рата у Украјини, избеглица, улагања у Бундесвер и санације инфраструктуре у Немачкој списак потреба постајао све дужи.

Али, ФДП се није дала омекшати по том питању и придржавала се курса штедње. А онда је дошла на ред одлука о буџету за 2025. годину. Преговори су окончани тако што је у Бундестаг прослеђен предлог буџета с рупом од 12 милијарди евра.

Паралелно с тим, подсећа „Дојче веле“, одржали су се покрајински избори у септембру 2024. на истоку земље. Никад раније те три странке нису забележиле тако лоше резултате. То је био политички шамар за СПД, Зелене и ФДП.

Након тих избора, лидер ФДП-а Линднер поставио је ултиматум и прогласио да је ово „јесен одлука“. Пожуривао је коалиционе партнере у доношењу закона о којима су се спорили. Атмосфера је постала катастрофална и препуцавања људи из странака одвијала су се јавно, преко медија. У октобру је Линднер свом ултиматуму додао и тзв. „каталог захтева“ у којем практично раскида с читавом економском и финансијском политиком сопствене коалиције. СПД и Зелени оценили су да је то провокација и већ у том тренутку почели да сумњају да Линднер игра на пропаст „семафорске коалиције“.

Све у свему, ако се ванредни избори одрже према актуелном плану крајем марта, а не у јануару, како то захтева шеф демохришћанске опозиције Фридрих Мерц, канцелар Шолц би то време могао и хтео да искористи да прогура још неколико закона.