Лепота која зауставља

На путу који води поред школа постављени су знаци који обавештавају да треба успорити возило: „Пази школа” и ограничење брзине. Постављени су и лежећи полицајци, испупчења која приморавају возаче да смање брзину. Нажалост, и поред тога дешавају се удеси. Има места где ограничења нису потребна, где сама школа изгледом привлачи пажњу тако да возач смањи брзину.

Потписник ових редова зауставио је кола, изашао и фотографисао једну од таквих школа. ОШ „Јездимир Трипковић Латвица”, поред пута Ариље–Дивљака, у тмурном дану је сјала лепотом. Окречена, без иједног графита и жврљотина какве школе у градским срединама имају, зрачила је топлином. У прозорима школе саксије са цвећем. Слика призива изгледе домаћинских кућа где се зна ред, као и стихове песме „Куће мале кречене у бело такво нам је некад било село...” Таква је ова и школе у ариљској општини. Подстичу на сећање кад је све било друкчије.

Школа је друга кућа. Кућа знања, која васпитава оне који ће сутра бити људи. Који ће стварати и водити државу. Школа је будућност, као што је село темељ и снага државе. С поносом се сећам првог учитеља, писања крижуљом, чуда званог пенкала. Добитница, књига за одлично учење и примерно владање. О томе како се књига чувала и наслеђивала. Како су се стварале школске библиотеке.

Било је то „богато сиромаштво”, а „најлепше је ђачко доба” се не заборавља. Ни стихови „Знање је светлост, знање је моћ, учите, децо, дан и ноћ”. Деца рођена на селу знају како се зарађује, јер од малих ногу помажу и раде с родитељима. Имају радну навику која их прати кроз живот. Зато је њихов однос према имовини, школи, учитељима другачији. Она доносе свежину и у градску средину кад пођу на даље школовање. Својевремено професор С. Б. у разговору рече да на универзитету промене готово хиљаду столица. Толико на првој години поломе нови академци?! Будући руководиоци, политичари, узори... Може ли се ишта поводом тога рећи?

Градске школе се више пута крече, а те паре требало би да се утроше на друге ствари. О цени спрејева да не говорим. О изгубљеном времену још мање.

Зашто је данас школство – стуб државе у оваквом стању? Проблем(и) плате, уџбеника који се штампају на скупом папиру – кундструку? Зашто деца носе ранчеве теже од себе? Зашто се не чују учитељи, већ само када, како народна каже, „пукну трпила” и „до ноката догори”?

С поштовањем изговарам реч – Учитељ. Док год сам сретао моје учитеље био сам учтив и ђак. Мале плате у просвети су слика државе. Летос, на нишкој пијаци млада учитељица помаже оцу да продаје лубенице. „Волела сам да будем учитељица”, каже, „сада су села без житеља, школе немају ђака.” Она привремено ради у трафици.

Колико просветних радника лети ради у малињацима? У Јапану Учитељ у има плату као министар. Има дипломатски имунитет. Има... Доситеј Обрадовић први попечитељ просвете у Србији и творац свечане песме „Востани Сербије”, давно је поручио: „Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце”.

Шта може данас да поручи министарка просвете?

Мирослав Тодоровић,
књижевник, члан Словенске академије књижевности и уметности, Трешњевица