Најстарији становник РС рођен пред примирје 1918.

Градишка, Фоча – Три дана пре него што је 11. новембра 1918. године потписано примирје после четворогодишњег рата, до тада највећег у историји, у селу Пријеђел код Фоче, 8. новембра, на Митровдан, рођен је Ђорђо Остовић. Он је, према доступним подацима, најстарији становник Републике Српске. На рођенданско славље у лијевчанско село Ламинце, где се доселио 1954. године, дошли су његови земљаци, доктор Славко Дуњић и нећак Љубо Вељовић, син Ђорђине сестре Десе.

Ђорђо је надживео неколико држава, преживео ратове и тешка времена, одрастао у сиромаштву, у бројној породици, учествовао у изградњи родног села на старом цариградском путу, осам километара пре Тјентишта. То место је у дугој историји увек било на мети освајача, али и место отпора. Овде, на највишој коти, у суровој клими, где су пролазили каравани од Цариграда до Дубровника, рађали су се стогодишњаци. Ђорђова мајка Сава, пореклом из Никшића, умрла је у стотој години, а деда и стриц поживели су по 96 година. Његов отац погинуо је у 30. години, радећи у шуми. Периода Краљевине Југославије, настале 1. децембра 1918. године, од које је годину старији, добро се сећа.

– Ниједан народ у свету није поднео толике жртве за своју и за туђу слободу као Срби. То су велике битке у којима је учествовало много мојих Фочака, солунских бораца. Срби морају да цене своје жртве и своје победе, да чувају крсне славе. То је најважније. Ако они то неће, нема се шта очекивати ни од других – сматра деда Ђорђо, жива историјска читанка, сведок целог века, којег нешто слабији слух ремети да нам исприча и више, јер се, како каже, сећа свега, атентата на југословенског краља Александра Првог Карђорђевића 1934. године у Француској, владавине његовог наследника, малолетног краља Петра Другог Карађорђевића, а потом и Другог светског рата.

– Никада се нисам одрекао српског порекла и српског имена, али сам све друге поштовао. Од своје историје не треба бежати, а децу треба учити да памте ко су и којем роду припадају. Велики је притисак да се тога одрекнемо и да прихватимо оно што није наше. Није то новотарија новог доба и садашњих владара светом, него је тако одувек било – сматра Остовић, кога ментално и физичко здравље није напустило. Обећао нам је да ће и ове године, 19. Децембра, прославити Светог Николу, крсну славу, а гостима наздравити ракијом из буклије на којој је исписано његово име. Увек је расположен, насмејан, шаљив, прича нам његова кћерка Душанка Ристић. Од навика стечених у младости не одустаје.

– Он воли да хода, разгледа, разговара са комшијама, да наздрави свакоме, пожели срећу и успех. Буклију свуда носи. Живи по својим принципима, а то су стална физичка активност, здрава исхрана, умереност у свему – описује Душанка навике свога оца.

Она каже да се одувек придржавао народних обичаја, славио крсну славу, Божић и друге празнике. Никоме у посету није ишао без, како овде кажу, милоште. Тако је и сада. Увек је инсистирао на породичним вредностима, причају Ђорђови потомци, окупљао је све нас, саветовао, говорио да се међусобно уважавамо, поштујемо, помажемо у свим ситуацијама, да будемо једни другима највећи ослонац. Ђорђо има бројне потомке, међу којима једанаесторо праунучади и једног чукунунука.

Интересује га шта се дешава у селу, да ли се ради и гради, има ли ђака у школи, колико је њива узорано и засејано, рађају ли се деца. Доскора је, након смрти супруге Маре, пореклом из Зрењанина, која је поживела 96 година, живео сам у породичној кући у Ламинцима. Када то више није могао, смештен је у Дом за старе особе, где се и сада налази.

Први пут на море у 102. години, обишао Будву и Свети Стефан

Објашњавајући своју дуговечност, Остовић каже да је у свему био одмерен, у јелу, пићу, послу, али и одмарању. На време је одлазио на починак, а рано устајао. За свакога је имао осмех и лепу реч, савет, охрабрење у невољи. „Човек не треба да очајава када га снађу проблеми, нити да се сувише уздигне у добру. Увек треба бити скроман и добар са народом. Нисам никада желео много, само довољно. Нисам се борио да идем којекуда и трошим. Зато сам на море први пут отишао у 102. години. Частили ме унуци. Био сам у Будви и на Светом Стефану. Сви се чудили када су сазнали колико имам година”, каже нам Ђорђо Остовић, који је пензионер више од пола века.

Осамдесетогодишњацима обраћа се са „децо моја”

Наздрављајући 80-годишњацима у дому, најчешће им се обраћа речима „децо моја”. Подстиче их да попију шљивовицу и да се окрепе. „Ко верује у себе, и Бог ће га наградити. Што се мене тиче, уздравље свима, сто и пет, па опет”, каже Остовић, обраћајући се времешним слушаоцима, домцима, у просеку млађим од њега око тридесет година. Посебно се обрадовао посети доктора Славка Дуњића, пореклом из села Завајт код Фоче и нећаку Љуби чији су се родитељи, са њима и две сестре 1956. доселили у Кочићево код Градишке из села фочанског села Врбница, испод Зеленгоре. Доктор Дуњић је подсетио да му се Ђорђо осамдесетих година пожалио да је болестан и да неће дуго поживети. Од тада је прошло више од 40 година, а он је и сада пун живота.