Недостају нам врхунска вина

Са вином смо озбиљно „забрљали”. Само пре неку деценију, продавали смо га у тридесет земаља света, а сада га увозимо из двадесет седам држава. Ове године чак је купљено и македонско грожђе да бисмо бурад напунили „нашим” рујним пићем.

Европа нас пожурује својим квотама да нешто брзо предузмемо, већ нам је дозволила да бесцарински иностраним купцима испоручимо 63.000 хектолитара вина, али српски винари ће успети да упакују у фине боце тек трећину те количине, половину можда уз много среће. Нажалост, упркос светлој традицији (130.000 хектара под виноградима некада) и лепим успоменама „на оно наше што некад бејаше”, скромне површине под виновом лозом (сада 25.000 хектара прихватљивог квалитета) и мањак врхунских вина су оно што нам годинама хронично недостаје. А неке нове винске силе у свету, попут Новог Зеланда, Аустралије и Чилеа убеђују винопије да поручују бисере њихових винограда.

Они који би да наздраве са врхунским винима из Зајечара и Неготинске крајине (кажу упућени да није било бољих, што је заслуга просечних 265 сунчаних дана у години), које је, гле чуда, крајем 19. века продавано и „чувеним Французима”, видеће да је винска карта спала на три-четири слова – приватне винарије „Вукашиновић”, „Ивановић”, „Богдановић”, „Винограде”. А хектари под виноградима – на хиљаду.

Они још упућенији поменуће пимнице, јединствени архитектонски комплекс винских подрума, њих 270 настајало је од средине 18. века до тридесетих година прошлог века. Укопане су два метра у земљу да би се током целе године одржавала иста температура. Сада их има тек шездесетак.

Иако је, дакле, неготинско вино најквалитетније а вршачке плантаже највеће са 1.700 хектара под лозом, како подсећа и Бранислав Гулан, сарадник у Привредној комори Србије, многи статистички подаци кваре расположење оптимиста спремних да тврде како уз више труда и боље воље можемо да од извоза вина инкасирамо између осамдесет и сто милиона долара годишње. Године 2000. избројано је 397 милиона чокота у виноградима, 2004. било их је 347 милиона, 2007. тек 309 милиона. По чокоту је пре осам година брано 800 грама грожђа, пре пет – килограм и двеста грама, пре три године – 1,3 килограма, лане нешто мање – килограм и сто грама. Од свих података, онај растући је о трошењу вина по глави становника, не пада никако: са 2,6 литара наше винопије су догурале до 3,8 литара лане. Дакле, исплатив је то посао.

Ако путник по Србији пође „путевима вина” посетиће Палић, Сремске Карловце, Вршац, Београд, Опленац, Смедерево, Неготин, Књажевац и Александровац. Онако књишки рекло би се да се највише винограда налази дуж три реке, Јужне, Западне и Велике Мораве, па у централној Србији, око Саве, Дунава и Тисе у Војводини. Највећа винарска кућа су „Вршачки виногради”, „Навип”, „Рубин”, следе неготински регион, Александровачка жупа, Сремски Карловци, Смедерево, Палић, „Џервин” из Књажевца. У Србији се према неким прорачунима 83 одсто парцела под виновом лозом налази у приватном власништву.

Нови засади дижу се са најквалитетнијим садницама као што су бургундац бели и сиви, италијански и рајнски ризлинг, совињон и шардоне, да би се поправила сортна структура и добило грожђе за каце. Црне сорте су бургундац црни, франковка, гаме црни, каберне совињон или мерло који успевају на југу. Иначе у тим поделама по крајевима и сортама, у Војводини приватни винари узгајају лозу за квалитетна сортна бела вина, а у централној Србији рађају сорте црног грожђа.

Мр Саша Матијашевић, асистент на Пољопривредном факултету у Земуну, на предмету Посебно виноградарство, каже да се у Србији нешто ипак ради. Годишње се подигне око 500 хектара нових засада винове лозе. Решен је проблем са садницама, обезбеђују их три-четири сигурне фирме. Уз то субвенције Владе Србије покривају садни материјал и израду наслона на лозу, подсећа предавач.

– Сваки хектар новог винограда стаје између 17.000 и 25.000 евра, укључујући и куповину земљишта – подсећа Матијашевић. – Површина која обезбеђује егзистенцију четворочланој породици је од три до пет хектара. На прво вино се може рачунати тек у трећој години од садње лозе, и то 70 одсто рода. Рецимо, Аустријанци имају добру туристичку традицију винских путева, што би нама такође значило у будућности. Сем новца, за винарство је битно и знање. То показују винарије „Александровић” која већ добро извози, „Радовановић” из Крњева и још три-четири које следе њихов начин рада.

Ипак, вратимо се онима који се труде да поврате славу наших вина. Подрум Божидара Александровића из Винче код Тополе, који се последњих година прочуо по квалитетном вину, извози у САД, свака боца девет евра, што је по неким проценама, највиша цена у историји српског винарства за извезено пиће. Прва испорука 1.200 флаша. Александровићев „Тријумф” се прави по оригиналном рецепту из времена краља Александра, јер се Живан Тадић, главни подрумар краљевске породице, који је после рата емигрирао у Канаду јавио унуку свог пријатеља и открио му оригинални рецепт за краљевско вино. Миодраг Радовановић из винарије „Радовановић” задовољно трља руке јер је десет хиљада литара послао у Лондон…

----------------------------------------------

Хрвати се провреднили

Питамо Дарка Јакшића, шефа Групе за виноградарство и винарство у Министарству пољопривреде, о будућности вина, лозе. Примећујући да, на пример, Хрвати ужурбано подижу винограде.

– У Хрватској је виноградарство и винарство схваћено као веома значајна пољопривредна грана, не само због квота већ и због могућности које ова грана пружа целој земљи. Вино, дакле, није само пољопривредно-прехрамбени производ, већ и промотивни фактор који заједно са културно-историјским наслеђем репрезентује једну земљу у свету. И наша земља се труди да подигне што више винограда, али успех пре свега зависи од буџета, а као што је познато ово је најскупља пољопривредна грана са најспоријим обртом средстава која захтева најсложеније знање – каже Јакшић.

Што се тиче квота, новом реформом винског сектора у ЕУ, лимити за подизање засада ће од 1. јануара 2016. године бити укинути, али је потребно да се подигну засади јер се уводи тзв. Национална коверта за сваку земљу чланицу ЕУ, где ће се средства расподељивати у складу са површинама под виноградима. Што значи, колико будемо имали винограда, толико ћемо моћи да користимо фондове ЕУ за ову грану.