Добрих вина ипак има

Вршац – У вршачкој регији, у којој се Бахусовом капљицом жеђ „гасила” још пре готово 2.000 година, вина сврставају у две основне категорије: у добра и лоша. Тек после, на црвена и бела, по сортама грожђа... У познатој компанији „Вршачки виногради”, са 300 запослених, познатој у овој производњи, истичу да се плантаже у роду башкаре на 1.400 хектара. Не заборављају ни време када је винограда било – готово десет пута више.

Вршачко виногорје је највеће у Србији, на једном месту. Судећи по плановима, површине под виновом лозом ће се повећавати.

– Најзаступљеније сорте су италијански ризлинг, рајнски ризлинг, бели бургундац, траминац, шасла... и неколико врхунских стоних сорти грожђа. Осим садње нових винограда, на око 20 хектара, тренутно замењујемо углавном измрзле чокоте, са 200.000 нових калемова врхунских сорти. На тај начин, одужујемо се традицији, и учвршћујемо углед вршачких вина – каже Жарко Коврлија, извршни директор „Вршачких винограда” и наглашава да ова компанија, осим домаћег тржишта, снабдева и купце у суседним републикама, као и још десетак европских и ваневропских земаља..

До пролећне резидбе, у „Вршачким виноградима” ће завршити систем за наводњавање „кап по кап”, на 350 хектара, по чему ће се, такође, издвојити у држави.

У вршачкој општини, понајвише у Гудурици, традиција малих произвођача грожђа и вина се обнавља. Сада је већ око 150 хектара под виноградима у роду, у овом сектору, а за подизање бар стотинак хектара су, опет, заслужни „Вршачки виногради”, који су или новчано помагали садњу, или су били гаранти за кредите.

– Велики и мали се одлично разумеју и надопуњују – каже Жарко Коврлија.

Ј. Даниловић

----------------------------------------------

Нема вина из „Џервина”

Тимочке плантаже и подруми су у корову и паучини, али храбре Французи у Рогљеву и Јовићи у Потркању

Књажевац – За вина из књажевачког „Џервина” некада су знали и у Америци и у Јапану, а овај пољопривредни комбинат био је трећи по извозу прерађевина од воћа и поврћа у бившој СФРЈ. Данас „Џервин” готово да и не постоји, а његов винарски подрум је безнадежно празан. У корову је и око 1.700 хектара плантажа винове лозе које је овај комбинат, са бројним кооперантима, у овом познатом тимочком виногорју подигао пре две и три деценије. Истовремено, у последњих неколико година „пресушио” је и подрум „Крајинавина” у Неготину – зато што је закоровљено и тамошње крајинско виногорје.

Времешнији Тимочани не могу да забораве да је вино из неготинских села, крајем 19. и почетком 20. века, бродовима из Радујевца Дунавом стизало до Француске. А ове јесени француски брачни пар Естел и Сирил Бонизирио стигао је из Бургоње у неготинско село Рогљево, да тамо прави вино у чувеним прастарим пивницама, саграђеним од овдашњег камена пешчара. Од Станоја Жикића откупили су стари камени подрум саграђен још 1851. године, уверени да ће направити одличан посао с вином од грожђа овдашњих виноградара. Слично оном крајинском вину које су преци овог брачног пара пре више од сто година, када је филоксера била уништила француске винограде, плаћали дукатима. Неготински сељаци су га правили у неколико стотина камених „пивница”, које још одолевају времену у Рогљеву, Рајцу, Смедовцу...

Храбри и то што вино из неколико десетина приватних књажевачких и неготинских винарија већ неколико година осваја највиша признања на познатим међународним сајмовима. Тако је, на пример, прошле године вино „вишњица” из винарије „Јовић” у књажевачком селу Потркању освојило престижни „Орден витеза” на сајму у Бриселу. Зато што је то вино јединствено у Европи (прави бренд) и што су га браћа Јовићи, Саша и Јован, синови дугогодишњег директора књажевачког „Џервина” Миомира Моше Јовића, оригиналном технологијом направили од вишања.

Ето прилике за углед. Неготинци ће моћи да уче од Француза Естел и Сирил Бонизирио, а Књажавчани од браће Јовића из Потркања. Да опет буде добрих вина, као некад.

С. Тодоровић

------------------------------------------------------

Жупски винари могу много више

На подручју жупске котлине, чију климу стручњаци пореде са климом у француској регији Бордо, ничу нови засади винове лозе, а Унија винара и воћара процењује да то није довољно за обнову виногорја

Крушевац – Подизање нових засада винове лозе у крушевачком крају, а посебно у жупској котлини, последњих неколико година није више само питање пољопривреде и агроиндустријског комплекса. Нестајање многих фабрика, или индустријских погона, изазвало је појачано интересовање великог броја људи за подизањем засада винограда и отварањем сопствених винарија. На овом подручју истовремено расту и потребе компанија „Рубин” – Крушевац и „Вино Жупа” – Александровац за проширењем сировинске базе, а то значи за подизањем плантажних засада нових сорти винове лозе управо на подручју које по климатским карактеристикама многи пореде са француском регијом Бордо.

Крушевачко, а посебно жупско виногорје налази се у котлини на 160 квадратних километара, коју планински венци Гоча, Копаоника и Жељина штите од наглих продора хладних ваздушних струја у зимском периоду. Овде постоји вишевековна традиција гајења винове лозе. На овогодишњем првом Сајму винара Србије у хотелу „Рубин” у Крушевцу представило се тридесет пет домаћих винарија, од којих је десетак из крушевачког краја, од којих већина има нове засаде винограда од око 6.000 чокота, односно по педесетак и више ари, са традиционалним и новим сортиментом.

Организатор „Виновдана”, сајамског наступа малих винарија и „Вино Жупе”, Саша Пауновић, сувласник фирме „Подрум” д. о. о., каже да су нове винарије стварали појединци са по пола хектара засада винове лозе пре неколико година, а сада их већ има и са пет до осам хектара.

Међу њима је и винарија „Милетић” из Лаћиследа код Александровца, коју су основали Слађана Милетић (39) и њен супруг Зоран (41). Слађана је дипл. инжењер технологије, а до пре четири године је радила у „Вино Жупи” на радном месту шефа пунионице. Зоран је дипл. економиста, а напустио је крушевачки „Рубин” и са супругом се посветио подизању винограда и проширењу породичног подрума.

Вино из наше породичне винарије је доброг и уједначеног квалитета. Нема ту увозног грожђа, па мешавине и осцилација у букеу и саставу. Квалитет грожђа се разликује од површине до површине и ми зато настојимо да увећамо својих почетних 6.000 чокота. Имамо купце у Црној Гори и Словенији, с обзиром на стандардни квалитет. Нису то импресивне количине, али рачунамо с тим купцима на дуге стазе. Не тврдимо да финансијски сјајно пролазимо, али живимо лепо – каже за „Политику” Слађана Милетић.

Раде Станковић

-----------------------------------------------

Нада у повратак „златних” чокота

Смедерево – Од плодног смедеревског виногорја остало је само име Монс Ауреус (Златно брдо) које су му наденули Римљани, а некада чувена „смедеревка” давно је изгубљен бренд овог краја. У последњих шеснаест година, углавном због лоше државне политике, овде је упарложено око две хиљаде хектара под грожђем. Пропали гигант „Годомин” стечајну имовину продаје у бесцење, а око 300 хектара његових винограда ружи обронке Смедерева јер су прекривени коровом. У златно доба чувених смедеревских берби убирано је више од петнаест тона грожђа по хектару, а годишње се производило више од десет хиљада тона вина. Данас се „смедеревка” у одређеним количинама точи једино у Добром Долу код Смедерева, у подруму „Дионис”, а породица Гитарић сматра се јединим чуварем традиције и некадашњег бренда смедеревља.

– Прошле године у овом плодном крају обрађивало се свега око 300 хектара винограда, а у овој години обрадиве површине су увећане за стотинак хектара, захваљујући подстицајним средствима Министарства пољопривреде и промени државне климе према узгајивачима винове лозе. Сада није приоритет произвести што више, већ је нагласак на квалитету грожђа, што већем степену сласти и разноврсности сорти – каже за „Политику” Смедеревац Саша Аврамовић, председник Удружења воћара и виноградара Србије и директор Огледног добра „Радмиловац” Пољопривредног факултета у Београду.

Смедеревци су поносни на овдашње мале произвођаче, чуваре винске традиције. Најпознатији међу њима су подруми „Јанко” из Смедерева, „Илић” из плодног села Водањ, „Радовановић” из Крњева, „Дионис” из Доброг Дола, „Маџић” из Селевца. У поступку регистрације су још пет-шест приватних подрума, што заиста охрабрује и враћа наду у будућност смедервског виноградарства.

О. Милошевић