Сомборац заљубљен у Ниш

Ниш – Пре шест деценија, тада двадесетчетворогодишњак, Габор Лукач из Сомбора случајно се обрео први пут у Нишу. И решио да остане на Нишави.

– Рођен сам 1940. године у Сомбору, где сам, по завршетку основне, уписао Занатску школу. Изабрао сам браварски и оштрачки занат јер ми је хоби била прецизна механика. Oд првог дана до завршетка школе ми ђаци добијали смо плату, у то време по 1.000 динара, а школовање нам се признавало у радни стаж. Када сао стекао звање мајстора, одлучио сам да одем у Београд и потражим посао. Запослио сам се у једној радионици. Родитељи су остали у Сомбору и ја сам сваког викенда одлазио до њих. Једног приликом после радне недеље, на позив колега, занатлија из Ниша, одлучио сам да пођем са њима на југ Србије. Њихове приче су ме заголицале, говорили су ми како се у Нишу другачије живи него у Београду, како је мирнији и лепши град, да се друже, да има много кафана –прича Лукач и да су му тај викенд, као и наредни боравак у Нишу у септембру 1964. године, у потпуности променили живот:

– По повратку у Београд отишао сам до своје девојке Светлане, која је имала фризерски салон недалеко од моје радионице, и испричао јој да сам одушевљен Нишом. Причао сам сатима, јер је за мене било изненађење колико је Ниш био прави занатски град са много мајстора, који сложно и хармонично живе, виђају се на јутарњој кафи у кафанама „Калча”, „Галија”, „Стара Србија”, недељом се друже у хотелу „Парк”, скупа иду у шетњу Градском тврђавом, а сваких 15 дана колективно одлазе на бокс мечеве Радничког... Прирастао ми је Ниш за срце, осетио сам да град има своју душу. Једно од већих изненађења за мене је било када сам чуо да код врсних нишких шнајдера долазе амбасадори из дипломатских представништава у Београду да шију одела по мери и најновијој моди. А приметио сам да Ниш нема радионицу у којој су оштрач и бравар. Рекао сам Светлани да намеравам да је верим и питао је да ли жели да прође са мном у Ниш и да тамо заједно живимо – наставља своју животну причу Габор.

Срећна околност била је да је његова Светлана, иначе рођена Београђанка, без много двоумљења пристала на његов предлог. Само десетак дана касније, обоје су дошли у Ниш, она је пронашла простор за свој фризерски и козметички салон, а он у близини локал за своју радњу. Отворио је самосталну радионицу за оштрење ножева, маказа, бријача, за поправку брава и другог, на углу трговачке и занатске Душанове и некадашње Улице Петог конгреса, данас Улице Николе Пашића.

– Светлана и ја смо се годину дана касније већ 1965, венчали у тада већ нашем Нишу. Потом смо добили близанце, Драгана и Драгану, а након њих и кћерку Ливију, која је име добила по мојој сестри. Сви они имају данас своје породице. После мог одласка у пензију, 15. децембра 2000, када сам напунио 60 година и чак 42 године и осам месеци радног стажа, радњу и радионицу преузео је син Драган. У међувремену, а то је оно чиме се поносим, на истом месту где је оштрачка радионица „Лукач” отворена пре шест деценија, 1964. године, сада се налази предузеће са десетак радника. Остала је основна делатност, али је технолошки процес усавршен и модернизован, тако да сада радимо и поправке трговачких каса, сефова, електронских брава и уређаја у аутомобилима... Међу запосленима је већ неколико година и унук Филип, син Драганов, електротехничар. Традиција се наставља – не кријући понос каже Габор Лукач. И дан данас, иако поодавно пензионер, сваког јутра долази у радионицу. Та навика га одржава и прекраћује му самоћу, откако је преминула његова животна сапутница Светлана. Фирма „Лукач” је и својеврсни друштвени клуб, јер на „чашицу разговора” с Габором или Драганом редовно свраћању мајстори и ученици који су део радног века ту провели, а многи и пензију дочекали.

Бесплатни судски тумач

Габор каже да ризницу бројних пријатељстава дугује не само свом занатском угледу, већ и једном сасвим другачијем друштвеном ангажману:

– Радио сам деценијама, а и сада по позиву, као судски тумач за мађарски језик. Сада је то мало ређе, али некада је било доста саобраћајних незгода у којима су учествовали држављани Мађарске и требало је на суду превести њихове изјаве – каже Лукач и наглашава да је веома поносан на признање које је за тај свој рад добио од Вишег суда у Нишу. Иначе, током  неколико деценија превођења у нишкој Палати правде – никада није наплатио своје преводилачке услуге.