Somborac zaljubljen u Niš

Niš – Pre šest decenija, tada dvadesetčetvorogodišnjak, Gabor Lukač iz Sombora slučajno se obreo prvi put u Nišu. I rešio da ostane na Nišavi.

– Rođen sam 1940. godine u Somboru, gde sam, po završetku osnovne, upisao Zanatsku školu. Izabrao sam bravarski i oštrački zanat jer mi je hobi bila precizna mehanika. Od prvog dana do završetka škole mi đaci dobijali smo platu, u to vreme po 1.000 dinara, a školovanje nam se priznavalo u radni staž. Kada sao stekao zvanje majstora, odlučio sam da odem u Beograd i potražim posao. Zaposlio sam se u jednoj radionici. Roditelji su ostali u Somboru i ja sam svakog vikenda odlazio do njih. Jednog prilikom posle radne nedelje, na poziv kolega, zanatlija iz Niša, odlučio sam da pođem sa njima na jug Srbije. Njihove priče su me zagolicale, govorili su mi kako se u Nišu drugačije živi nego u Beogradu, kako je mirniji i lepši grad, da se druže, da ima mnogo kafana –priča Lukač i da su mu taj vikend, kao i naredni boravak u Nišu u septembru 1964. godine, u potpunosti promenili život:

– Po povratku u Beograd otišao sam do svoje devojke Svetlane, koja je imala frizerski salon nedaleko od moje radionice, i ispričao joj da sam oduševljen Nišom. Pričao sam satima, jer je za mene bilo iznenađenje koliko je Niš bio pravi zanatski grad sa mnogo majstora, koji složno i harmonično žive, viđaju se na jutarnjoj kafi u kafanama „Kalča”, „Galija”, „Stara Srbija”, nedeljom se druže u hotelu „Park”, skupa idu u šetnju Gradskom tvrđavom, a svakih 15 dana kolektivno odlaze na boks mečeve Radničkog... Prirastao mi je Niš za srce, osetio sam da grad ima svoju dušu. Jedno od većih iznenađenja za mene je bilo kada sam čuo da kod vrsnih niških šnajdera dolaze ambasadori iz diplomatskih predstavništava u Beogradu da šiju odela po meri i najnovijoj modi. A primetio sam da Niš nema radionicu u kojoj su oštrač i bravar. Rekao sam Svetlani da nameravam da je verim i pitao je da li želi da prođe sa mnom u Niš i da tamo zajedno živimo – nastavlja svoju životnu priču Gabor.

Srećna okolnost bila je da je njegova Svetlana, inače rođena Beograđanka, bez mnogo dvoumljenja pristala na njegov predlog. Samo desetak dana kasnije, oboje su došli u Niš, ona je pronašla prostor za svoj frizerski i kozmetički salon, a on u blizini lokal za svoju radnju. Otvorio je samostalnu radionicu za oštrenje noževa, makaza, brijača, za popravku brava i drugog, na uglu trgovačke i zanatske Dušanove i nekadašnje Ulice Petog kongresa, danas Ulice Nikole Pašića.

– Svetlana i ja smo se godinu dana kasnije već 1965, venčali u tada već našem Nišu. Potom smo dobili blizance, Dragana i Draganu, a nakon njih i kćerku Liviju, koja je ime dobila po mojoj sestri. Svi oni imaju danas svoje porodice. Posle mog odlaska u penziju, 15. decembra 2000, kada sam napunio 60 godina i čak 42 godine i osam meseci radnog staža, radnju i radionicu preuzeo je sin Dragan. U međuvremenu, a to je ono čime se ponosim, na istom mestu gde je oštračka radionica „Lukač” otvorena pre šest decenija, 1964. godine, sada se nalazi preduzeće sa desetak radnika. Ostala je osnovna delatnost, ali je tehnološki proces usavršen i modernizovan, tako da sada radimo i popravke trgovačkih kasa, sefova, elektronskih brava i uređaja u automobilima... Među zaposlenima je već nekoliko godina i unuk Filip, sin Draganov, elektrotehničar. Tradicija se nastavlja – ne krijući ponos kaže Gabor Lukač. I dan danas, iako poodavno penzioner, svakog jutra dolazi u radionicu. Ta navika ga održava i prekraćuje mu samoću, otkako je preminula njegova životna saputnica Svetlana. Firma „Lukač” je i svojevrsni društveni klub, jer na „čašicu razgovora” s Gaborom ili Draganom redovno svraćanju majstori i učenici koji su deo radnog veka tu proveli, a mnogi i penziju dočekali.

Besplatni sudski tumač

Gabor kaže da riznicu brojnih prijateljstava duguje ne samo svom zanatskom ugledu, već i jednom sasvim drugačijem društvenom angažmanu:

– Radio sam decenijama, a i sada po pozivu, kao sudski tumač za mađarski jezik. Sada je to malo ređe, ali nekada je bilo dosta saobraćajnih nezgoda u kojima su učestvovali državljani Mađarske i trebalo je na sudu prevesti njihove izjave – kaže Lukač i naglašava da je veoma ponosan na priznanje koje je za taj svoj rad dobio od Višeg suda u Nišu. Inače, tokom  nekoliko decenija prevođenja u niškoj Palati pravde – nikada nije naplatio svoje prevodilačke usluge.