Медијско затамњење

Странцима који су ушли у базу ,,Рајт Патерсон’’, смештену у равницама Охаја, у централном подручју САД, где су тачно пре тринаест година, током три недеље, одржавани преговори који су довели до окончања рата у Босни и Херцеговини, што је познато у историји као Дејтонски споразум, домаћини Американци, за почетак су одузели мобилне телефоне.

Да не би неко помислио како су лоши домаћини, наравно да су представници САД, свим шефовима и члановима делегација Србије, Хрватске и зараћених страна у Босни и Херцеговини, дали нове мобилне телефоне, да би могли да одржавају комуникацију, али уз наредбу да не смеју те нове бројеве да доставе медијима.

Овај детаљ сазнајемо у ексклузивном разговору с Јованом Ковачићем, ондашњим дописником Ројтерса за бившу Југославију, који је у Дејтону предводио осамдесет чланова екипе познате агенције, ангажованих да обавештавају свет о току преговора вођених у чувеној америчкој војној бази.

Од онда до данас протекло је много времена, а Ковачић је заменио јакну ратног извештача за одело и кравату. Данас је председник консултантске куће, а у ред њених главних клијената, парадоксално, улазе Влада Републике Српске и њен премијер Милорад Додик. Наравно, тиме се Ковачићеви консултантски послови не исцрпљују, али је ово прилика за једну другу причу, за сведочење које нас враћа тринаест година уназад, у Дејтон.

Чврста политика домаћина, каже Ковачић, тада је била забрана било каквог контакта с новинарима, осим преко званичног представника за штампу, познатог у жаргону под називом ,,затамњење медија’’. Јасно је и лаицима да је то значило да медији својим извештавањем не смеју да утичу на ток преговора, односно да тешко могу да рачунају на било какву квалитетну информацију, али и да делегације не могу да „спинују” своју причу.

Подразумева се да је то ставило на озбиљна искушења више од 500 новинара из свих крајева света, међу којима је владало опште мишљење да тако строга и обухватна акција ,,затамњења медија’’ до тада никада није била виђена.

Новинарима је сваки приступ у базу био строго забрањен, али ни то није било довољно, па су смештени у хотеле од којих је најближи био удаљен од базе ,,Рајт Патерсон’’ тридесетак минута вожње аутомобилом.

Пошто су се у један од најобезбеђенијих војних објеката на територији САД, окружен већим бројем безбедносних прстенова, сместили чланови преговарачких тимова, екипа Ројтерса је, сазнајемо у разговору с Ковачићем, упркос свих рестриктивних мера, врло брзо успела да се дочепа свих релевантних, нових бројева телефона, које су домаћини дали гостима са узаврелог Балкана.

Мухарем Шаћирбеј, тадашњи министар иностраних послова БиХ, изванредан у комуникацији баш с новинарима, јавио се Ројтерсу само 15 минута пошто је добио телефон.

– Јавио нам је свој нови број – сведочи Ковачић – после чега смо се ми одмах јавили нашим контактима у хрватској амбасади у Вашингтону. Рекли смо им да својима у Дејтону кажу да нам се Шаћирбеј редовно јавља и да, уколико не желе једнострано извештавање, ако желе да се у свету чује и њихов глас, онда треба да нам се и они пријаве.

Природно, после десет минута, из хрватске делегације из Дејтона, Ројтерсје добио бројеве телефона свих релевантних чланова делегације.

На наше питање ко је то из ове делегације доставио бројеве телефона, наш саговорник каже, са осмехом на лицу, да тог детаља, нажалост, не може да се сети.

– А имали смо врло брзо и број Туђмановог телефона – каже наш саговорник и онда констатује да је, природно, најтеже било са Србима.

– И то не зато што су чланови српске делегације претерано дисциплиновани, него зато што су имали своје омиљене домаће новинаре – сећа се Ковачић.

Слободан Кљакић