Београд је град великог срца

Познати српски кошаркашки тренер Божидар Маљковић један је од најуспешнијих европских тренера који је освојио по неку титулу у готово сваком клубу, а посебно га памтимо по титулама Евролиге са клубовима Југопластика, Лимож и Панатинаикос. Од 2017. године је председник Олимпијског комитета Србије. Разговарали смо са њим о искуствима у раду, игри и животу прошараном боравком у многим градовима света, али и о очекивањима од предстојеће Специјализоване изложбе у Београду са њему блиском темом.

У вашој импресивној тренерској каријери радили сте са различитим клубовима  у различитим окружењима и културама. Да ли спорт заиста говори универзалним језиком?

Много пута сам био тренер странаца који играју против домаћих играча. Ви кад уђете у ту свлачионицу, они као да су браћа, нестају све разлике и они се воле као породица. Интуитивно имају велико поштовање једни према другима, а нарочито онима који имају најдуже каријере и велике успехе. Таква се целина направи да је то невероватно. То је спорт, то је његова моћ. Одличан пример тога шта спорт може је ватерполо финале на Олимпијским играма између Србије и Хрватске, које се завршило онако како би свака утакмица требало да се заврши: руковањем, загрљајима, љубављу.

Да ли мислите да је некада било више простора за машту и забаву у спорту?

Данас има једнако маште у игри као и тада. Деца су деца. Погледајте како је играо Кукоч, како је играо Саша Ђорђевић, како данас игра Јокић. То је врхунска машта, да ви у моменту пред 30.000 људи пронађете савршеном прецизношћу најбоље постављеног саиграча. Кошарка је отишла напред што се тиче технике. Ја увек кажем да је кошарка једна грана спорта, али ако се у неком делу приближава уметности, онда је то додавање. Раније би од 12 играча можда тројица, четворица могли да „закуцају“ лопту у кош, а сада сви то могу.

Како је спорт обликовао ваш живот?

Ја не волим да кажем да је спорт односно конкретно кошарка мој живот, али сам постао човек и личност захваљујући спорту. Спорт, одрицање, тренинзи, моје погонско гориво у спорту је страх од пораза и од великих екипа и од малих. Ако ви изгубите у суботу, а у понедељак се не опоравите и не дођете да држите тренинг тужни или сломљени јер нисте спавали, ви онда њима нисте професор. Морате у сваком погледу бити јачи од њих. То није лако, кида живце. Они који су се такмичарски бавили спортом, научили су да се лако подигну након пораза. Они који се нису такмичили пораз тешко поднесу, разболе се, падну у депресију.

Чега сте се ви најрадије играли када сте били дете?

Одрастао сам у Лици, у Оточцу. То је један јако леп градић и дан данас. Сећам се да би зими снег покрио електричне стубове у улици преко половине. Тада бисмо ми копали тунеле у снегу. Сећам се још и да смо као деца улазили у велико буре да газимо купус. Та лепота Лике и Личког краја уцртана ми је у сећању.

Игра је нешто уз шта напредујемо и растемо, чак и у овим мојим годинама. Ја се играм и дан данас са својом унуком, али су јој изгледа постали тешки тренинзи са мном јер је почела да ме избегава.

 Да ли се сећате свог боравка у Шпанији и да ли сте имали прилику да присуствујете Светској изложби током свог боравка тамо?

Севиља је један од најлепших градова Шпаније. Били смо два дана на тој изложби, то је било 1992. Оно што мислим да ће интересовати јавност - Севиља је много добила од тог Eкспa. Добили су једну ствар која је непроцењива, а то је АВЕ (брза железница), тако да ви сада практично једете врхунску храну и пијете пиће и за 2 и по сата сте у Мадриду и обрнуто. То је нешто чиме се данас Севиља дичи.

Тамо и данас радо одем. Скоро сам био тамо u  у Кући славних шпанске кошарке. Град је прелеп, пре Eкспa није био тако леп и уређен. Сада је то туристички центар. Добио је инфраструктуру. Мислим да је око 40 милиона људи прошло кроз ту изложбу. Тако је Севиља захваљујући том Eкспу постала најлепши град Шпаније. Људи су уживали у најновијим техничким достигнућима. Сећам се када сам ушао унутра, био је то невероватан осећај, нешто што ја до тада нисам доживео. Верујем да ће и код нас бити тако.

Како сте се осећали када сте чули да ће Србија организовати Eкспo и то баш са темом игре? Шта мислите да је рецепт за успех те 2027. године?

Одушевио сам се јер знам шта то значи за Београд и за целу Србију. Ово је супер прилика да 4 милиона људи посети не само Београд, већ и целу Србију, али и регион. Београд је град великог срца и мислим да се као организатор показао и доказао више него било који град у овом делу Европе. Фактор гостопримства, моћи, спремности на добру организацију, без дилеме Београд има. Оно што највише одушевљава странце, а ја са њима разговарам често, је храна у Београду. Сви су изненађени нашом гастрономијом.

Треба  максимално да искористимо сав потенцијал који имамо, да прикажемо нашу историју и све на шта смо поносни, културне тачке и археолошка налазишта, а опет да не заборавимо на храну, пиће, музику… Има још једна лепа ствар код Београда - најлепше жене живе овде.