Брисел ни на небу ни на земљи

У свету у коме ера „геополитичких стабилности ишчезава” – по оцени Извештаја о будућности европске конкурентности, који је Марио Драги, бивши председник Европске централне банке, саставио на лични захтев Урсуле фон дер Лајен, председнице Европске комисије (ЕК) – чини се данас да је Брисел у раскораку својих геополитичких амбиција и актуелних економских темеља Европске уније.

У већ видљивој стрепњи према даљим плановима кључног савезника Америке, ускоро на челу са Доналдом Трампом, у напетим унутрашњим превирањима у вези са свеопштим односима са „стратешким ривалом” Кином, и доскорашње изражене нетрпељивости према оним престоницама чланица Уније које иоле мисле другачије, Брисел посматрачима почиње да личи на „чардак ни на небу ни на земљи”. И то „чардак” који већ сам зна да ће, уколико се ЕУ радикално не престроји „ унутра” и према остатку света, смисао постојања те заједнице држава бити доведен у питање. Авај, то престрорајавање неизвесно је у тренутку када водећи европски политичари не могу да се договоре да ли ЕУ у „геополитичкој арени месождера попут Америке и Кине” треба да постане „сваштојед”, како заговара шеф Јелисејске палате Емануел Макрон (са популарношћу међу бирачима од 23 одсто). Или је ЕУ „можда последњи бастион света у одбрани вредности”, како на пример верује Марта Кос, следећи европски комесар за проширење.

унутра

Урсула фон дер Лајен, председница Европске комисије, ипак је трепнула прва. Пожелевши будућем председнику Америке Доналду Трампу „топлу добродошлицу” у првом телефонском разговору са 47. домаћином Беле куће, Фон дер Лајенова је, по сопственим речима, „споменула” могућност да ЕУ купује још више америчког течног гаса (ЛНГ) „будући да је јефтинији за нас и обара цене енергената”.

Амерички ЛНГ „јефтинији за нас” у односу на шта Фон дер Лајенова није том приликом образложила. Једнако нејасно остало је на који начин врх политичке пирамиде у Бриселу види себе као актера међу трговцима на светском енергетском тржишту.

Одговор са друге стране жице, поводом прве трговинске понуде Брисела „следећем” Вашингтону остао је необјављен: Доналд Трамп не мора да жури са „отварањем карата”: инаугурација новог председника САД заказана је за 20. јануар. У међувремену, „чујем да је Урсула фон дер Лајен веома тврд преговарач, што није добро за нас”, изјавио је Трамп 2020. у Давосу уочи првог сусрета са председницом ЕК.

Са које онда позиције „веома тврд преговарач” четири године касније јавно излази за једном преговарачком понудом, чак и пре прилике за било какве званичне преговоре?

Одговор је – барем за Брисел Урсуле фон дер Лајен – суморан: „У ситуацији домаћих и спољних егзистенцијалних изазова, Европа нема фокус, расипа своје заједничке ресурсе и нема (интерну) координацију тамо где је важно”, наводи већ споменути Извештај ЕК.

Да ли је то онда позиција глобално слабијег играча, жаргонски речено „потенцијалног лузера”, чија валута иначе ових дана постојано губи на вредности. (У петак око 1,0586 долара).

Посматрачи са стране могли би поставити и бројна друга питања, међу којима на нека одговоре већ нуде поједини актуелни европски политичари и економисти. На пример: ако Брисел сам признаје да „Европа нема фокус” у тренутку када „претходна геополитичка парадигма бледи”, ко би онда можда требало да држи кормило?

Питање није реторичко.

О теми пожељног крманоша Европе тамо се и јавно размишља. „Шеф велике европске земље требало би да се појави као паневропски лидер да одврати Унију од све веће бирократије и идеолошке политике и врати је на пут напретка”, сматра Рихо Терас, естонски европарламентарац, члан хришћанско-демократске странке Isamaa (Отаџбина).

„Све веће бирократије” у Бриселу? И још: ко то у седишту моћи ЕУ води „идеолошку политику”, када ЕК у процени економског посустајања ЕУ признаје да је „Европа нагло изгубила свог најважнијег снабдевача енергијом, Русију”, као и да се „европске компаније и даље суочавају са ценама струје које су два-три пута веће од оних у САД, док су плаћене цене природног гаса четири-пет пута веће” у односу на оне са друге стране Атлантика.

У међувремену, размишљање о профилу извршног управљачког механизма ЕУ – које имплицира нелагоду постојећим бриселским поретком владавине демократски неизабране Европске комисије – у раскораку је са политичким приоритетима Терасове сународнице Каје Калас, следеће шефице дипломатије ЕУ.

„Европа ће засигурно бити за столом када се буде разговарало о њеној безбедности”, најавила је Каласова недавно у Европском парламенту.

Где би тај „сто” могао бити уприличен, и ко би за њим седео, остало је недоречено. Иначе, када је реч о будућој европској безбедности, ЕК је почетком новембра објавила извештај у којем препоручује грађанима ЕУ да се опскрбе основним залихама у случају потенцијалне руске агресије или других ванредних ситуација, „како би сами себе могли да подмире најмање 72 сата са храном, водом, лековима, батеријским лампама и радијима на батерије”. „Потенцијална руска агресија”? Што се Каје Калас тиче, Кина „мора да осети већу цену” због подршке Русији у рату са Украјином.

Неизвесно је шта би о овоме могли да мисле у Москви, у Вашингтону Доналда Трампа, или рецимо у Пекингу. Делује извесно да Брисел са таквим упозорењима као да није знао за намеру италијанског председника Серђа Матареле да током недавне званичне посете Пекингу затражи од Кине да „активно посредује у вези с конфликтом у Украјини и на Блиском истоку”.

Чини се да је даља спољна политика ЕУ већ у раскораку са једном веома деликатном „домаћом” дипломатско-безбедносном проценом, барем званичног Рима.

Било како било, Извештај ЕК о будућности европске конкурентности потврђује да је „безбедност предуслов одрживог развоја”, да је Европа притом „други највећи глобални војни трошаџија”, што се, по оцени Брисела не одражава у „снази наших одбрамбених способности”. Војна индустрија ЕУ је „исувише фрагментирана, што слаби способност Европе да дејствује као „кохезивна сила”.

Да ли је онај сто који спомиње Каја Калас прочитао Извештај ЕК о будућности европске конкуренције? Односно, када тамо негде евентуално почне „заседање о Европи”, колико ће поштовање бити уприличено за играча који „користи дванаест различитих типова борбених тенкова, док САД производе само један”?

Јанис Варуфакис, грчки министар финансија, омражен у Бриселу током велике дужничке драме Атине почетком прошле деценије, уверења је да је Европска унија на стази „дегенерације у музеј прошлих индустрија и одличних извештаја који су хваљени до неба затим гурнути у фиоку”.

Следећа европска управа у Бриселу има седам година да себе, државе чланице, спољне савезнике и оне друге убеди у супротно.