Поново се спуштају рампе

Време је да се на конкретан начин позабавимо нерегуларним миграцијама и кријумчарењем људи, рекла је холандска министарка за азил и миграције Марјолајн Фабер, објашњавајући одлуку Амстердама да од 9. децембра уведе контроле на копненим прелазима у трајању од шест месеци. Тиме ће Холандија постати девета земља шенгенског простора у којој су тренутно на снази овакве мере (уз Немачку, Француску, Аустрију, Италију, Данску, Шведску, Норвешку и Словенију).

Шенген је, изгледа, почео да се круни, као и сама идеја о зони слободног кретања која је у сржи велике замисли уједињења Европе, оличене у пројекту Европске уније. Отуда све већа запитаност да ли је тај простор без пасоша, који повезује око 420 милиона људи и представља једно од најопипљивијих и најпрепознатљивијих достигнућа европских интеграција, стварно у кризи. И да ли су миграције једини мотив повратка на стари начин заштите земље – пажљивим и стрпљивим контролисањем свих који желе да уђу на њену територију. Можда у овим актима има нечега и од идеја разних европских суверениста да у националне оквире врате део моћи које је с временом преузела бриселска бирократија.

Талас тражилаца азила који је запљуснуо Европу 2015. године променио је политичку агенду и ставио миграције у први план. Суочене са овим претњама, чланице ЕУ су масовније посегле за правом на привремене контроле граница у ванредним ситуацијама, рушећи илузију да је шенген недодирљив.

Пре Амстердама, Берлин је у септембру поново увео провере на граничним прелазима. Иако је Немачка објавила да ће њене последње мере трајати пола године, Берлин је већ имао обичај да их продужава. Контроле на граници са Аустријом су на снази још од 2015, а у протеклих годину дана Берлин је као разлоге користио Европско првенство у фудбалу на свом терену и Олимпијске игре у Паризу како би пооштрио провере путника.

„Одговор не може да буде једнострано укидање шенгена и пребацивање лоптице на земље које се налазе на спољним границама Европе”, упозорио је грчки премијер Киријакос Мицотакис. Према његовим речима, уместо тога би требало спровести Пакт ЕУ о миграцији и азилу који препознаје важност чувања обода Европе.

Ипак, бар септембарска одлука немачких власти се донекле може разумети. У Солингену се крајем августа десио терористички напад у ком су три особе страдале. Злочин је извео држављанин Сирије, чија је пријава за азил раније одбијена уз налог за повратак у Бугарску, његову прву земљу уласка у ЕУ. Неуспех у депортацији одмах је поново покренуо дебату о миграцијама, конзервативци су критиковали владу канцелара Олафа Шолца, а он је под притиском јавности наредио пооштравање контрола на свих девет копнених прелаза.

У Бриселу је Европска комисија поступала с великим опрезом како не би наљутила Берлин, најутицајнији главни град блока, и задржала се на дипломатском одговору: према Шенгенском граничном кодексу, државе чланице имају право да уведу унутрашње граничне контроле у случају „озбиљне претње јавној политици или унутрашњој безбедности, када је то неопходно”. Овај одговор с правне тачке гледишта јесте тачан, али није много допринео отклањању страхова да би шенген могао ускоро да се распадне.

Мрачну атмосферу додатно је појачала мађарска претња да ће нерегуларне мигранте превести аутобусима у Белгију као одмазду за рекордну казну од 200 милиона евра коју је изрекао Европски суд правде. Број захтева за азил на нивоу ЕУ достигао је 1,14 милиона претходне године, што је највише од 2016. године. А локалне власти, од Холандије до Италије, жалиле су се да су центри за пријем преплављени. Подршка десничарским партијама је расла, а са њом и некада незамислива идеја о премештању процедура за азил у далеке дестинације постала је широко прихваћена, чиме се посебно поноси италијанска премијерка Ђорђа Мелони.

Подаци Европске комисије показују да су од 2006. до данас државе чланице ЕУ поднеле укупно 441 обавештење за поновно увођење граничних контрола, док је од тога само 35 њих поднето пре 2015. године. Ови подаци руше претпоставку да су граничне контроле тек последње решење, како налаже Шенгенски гранични кодекс, откривајући колико често земље користе ову меру дуже од доскорашњег прописаног лимита од шест месеци.

Европска комисија је у свом априлском извештају означила овај тренд као посебан разлог за забринутост и позвала државе да поступно укину привремене контроле. Али чланице се и даље одлучно опиру овим позивима, пркосећи комисији у питањима које сматрају сувереним правом. Европски суд правде је 2022. пресудио да Аустрија незаконито продужава контроле са Мађарском и Словенијом, али та пракса је настављана уз разна оправдања. Почетком ове године Европски парламент одобрио је реформу Шенгенског граничног кодекса, која је проширила рок граничних контрола са шест месеци на две године, уз могућност продужења два пута по шест месеци ако земља тврди да претња по безбедност и даље постоји. Иако су државе охрабрене да предузму „алтернативне мере” пре него што прибегну граничним контролама као крајњем решењу, за то не постоји никаква обавеза.