Наслеђе партијске државе

Расподела одговорности је по тумачењу владиних и страначких гласноговорника основни принцип у расподели места у јавним предузећима, и по њиховим речима они једино желе да њима одговорно управљају. Они се руководе само високим начелом одговорног управљања, још само кад би наша јавност поверовала у ову лицемерну политичку филантропију. Да ли то значи да је до сада влада функционисала мимо расподељене одговорности и да се тек након успешно обављене политичке трговине и расподеле јавних предузећа коначно отвара простор за одговорно деловање и толико потребно складно понашање наше владе? Интересантно је да је при подели јавних предузећа постигнут специфичан "напредак" у транспарентности процеса ове поделе.

У неким ранијим временима ова подела политичког плена је обављана далеко од очију јавности и скривана је као нека врста тајног политичког договора, као да су учесници у овој партијској трговини зазирали од реаговања јавности.

Данас се тај политичко-трговачки посао обавља јавно и без икаквог страха да би могао да произведе штетне политичке последице, као да се ради о некој врсти политичке берзе на којој се испробавају способности и умешност наших политичких брокера. То само говори до које су мере власт и странке које је чине бахате и осионе па демонстрирају своју неосетљивост на неповољне политичке одјеке и утицај јавности. Сада се та својеврсна политичка трговина јавним предузећима толико отворено спроводи да то почиње да све више личи на огласе које сусрећемо свакодневно у новинама о аукцијским и тендерским продајама друштвених фирми. Овде је само разлика у томе што се победници на аукцији и тендерима знају унапред, јер су део свеважећег политичког договора.

Да парадокс буде већи, чак ни административни одбор Скупштине Србије није могао да редовним путем добије информације о висини директорских плата и надокнада за учешће у управним одборима јавних предузећа. Министарство финансија има само збирне податке о томе колико средстава се одваја за плате у овим државним фирмама.

О томе колико су ова места уносна и интересантна говоре подаци да месечна надокнада за посао директора, председника или чланова УО у неким предузећима премашује и 3.000.000 динара, док су уобичајена примања у великим и профитабилним фирмама око 100.000-150.000 динара.

Ако узмемо, каже у свом тексту С. Влајнић, да је просечна надокнада у целој Србији минимално 30.000 динара, и ту цифру помножимо са око 1.000 јавних предузећа, колико их има на различитим нивоима, испада да је међустраначки плен бар 150 милиона динара месечно, а највероватније и више. Ове чињенице најбоље сведоче о томе да су јавна предузећа и даље држава у држави и да су у великој мери недодирљива и изван контроле друштва и наше јавности. Зато је и разумљиво зашто је нагодба о њиховој подели од толике важности за наше владајуће страначке и политичке структуре. Јер очигледно је да контрола јавних предузећа представља један од темељних ослонаца владине политике и очувања и снажења утицаја партија које су у прилици да поделом политичког плена само учврсте и оснаже владавину својих партијских олигархија а самим тим и даље функционисање партијске државе.

Зар треба подсећати да су у недавној изборној кампањи готово све странке обећавале да ће окончати и разградити партијску владавину јавним предузећима. Од тих обећања није остало ништа, јер то и нису била искрена опредељења странака. Њима је било важно да дођу у позицију да учествују у подели политичког плена, а памћење бирача је ионако кратко, важно је само обезбедити уносна места за фаланге страначких олигархија које чекају свој подразумевајући део колача у расподели политичког плена, моћи и богатства.

А шта је са елементарном принципијелношћу у политици? О њој више нико и не води рачуна, она ће опет доћи на дневни ред када буду наговештени нови избори, тада ћемо опет слушати велике приче о потреби да се јавним конкурсима бирају руководећи тимови у јавним предузећима. Стара и изанђала прича у коју више нико не верује, па очигледно ни они који је упорно пласирају у изборним кампањама. Странке не желе да се одрекну најуноснијег политичког плена и то је и након формирања ове владе више него јасно, јер је и за њих најважније да обезбеде што уносније положаје за припаднике одане страначке олигархије.

Професор Чедомир Чупић је у свом реаговању веома добро оцртао ову ситуацију: "Чиста подела плена. У Србији се демократија претвара у огољену владавину странака које за то не сносе било какву одговорност. Странке очигледно морају да удоме своје људе и задовоље страначке интересе. Чланови управних одбора не би смели да примају накнаде за рад у тим предузећима, односно то би требало да буду неплаћене функције". Сличног мишљења је Милан Николић: "Једнопартијску државу у Србији заменила је плуралистичка партијска држава. Тако се и за директорске фотеље у јавним предузећима и у управним одборима бирају кадрови лојални страначком врху и лидеру, а не стручњаци и компетентни менаџери".