Да ли је прошло време револуција

У време трајања Студентског протеста 1996. и 1997. године разговарао сам са делегацијом функционера једне угледне европске студентске организације. Србија тог времена била је исцрпљена између два рата, две инфлације, два понижења... Демократска опозиција, опијена привременим успехом и празном надом да ће народ, згађен због фалсификовања избора, свргнути социјалистички режим, нешто је ишчекивала спремна да се подели због тога да ли да се са режимлијама нагодити одмах или би ваљало причекати још неку неизразиту победу. Ипак, дошавши у нашу отаџбину, прибијену на европски стуб срама, упропашћену санкцијама, ојађену криминалом и осиромашену, заједно са стотинама хиљада невољних прогнаника и избеглица, ови наши гости уверавали су ме да завиде српским студентима. У њиховим земљама, веровали су, није био могућ масовни бунт студената због било ког начелног питања. У тим државама земаљског благостања, у којима се демократски полет одавно претворио у бирократски ред, људи се тешко одушевљавају било чиме што није чврсто повезано са личним интересима или појединачном солидарношћу. Признајем да ми је ово њихово признање у то време мало значило, јер мислио сам да су нада и вера у модерном свету, по правилу, утеха невољника.

Заиста, било је то време за велика уверења, али и деценија истине за Србију. Слом југословенског државног пројекта, за који је Српство било везало своју судбину, банкрот социјалног и привредног система, ратовања без изгледа, тиранија у демократском руху – све је то довело до стварања кобне поделе у нашем народу. Зато је упркос великом одушевљењу у превратничком врењу, свака револуционарна намера тог времена неминовно завршавала у тој великој борби – са самим собом. У подељеном народу, великих амбиција и малих моћи, наши су се вођи борили против сопствених сујета и похлепе. Зато су најчешће губили те вечне битке. Исто је било и са грађанима који су, да би напокон изборили демократију, морали да се, уместо са усамљеним тиранином, суоче с народном већином која је у ауторитарном режиму пронашла изговор и оправдање за све муке, заблуде и недоумице.

Зато је у Србији крајем XX века било тако тешко мењати. Рекао бих да је управо из тих разлога свака револуционарност код нас имала ограничен домет и сумњива својства. У време европских народних бунтова, у Србији су биле у току масовне демонстрације, поносно називане „догађање народа”, а подсмешљиво „јогурт-револуција”. Била је то борба за промене коју су преузеле комунистичке власти. Зато су, касније, велики грађански и студентски протести имали успеха само уколико би их преузеле власти или потпомогло заинтересовано иностранство.

Револуционарне промене су по правилу корените и муњевите, наше друштво, међутим, брзину није могло да трпи, док је невештој и опасној хирургији по правилу претпостављало уметничку козметику.

Револуције имају још једну особину која није била до краја јасна нашим модерним револуционарима. Наиме, сам термин означава и извесно окретање идеализованој прошлости. Дакле, комунистички револуционари су тежили поретку идеалних и утопијских друштава, национални револуционари су били загледани у идеализовани средњи век, демократски револуционари су славили древну римску републику, а амерички оци – античке државне савезе... Тешко је било очекивати велику спремност народа у Србији на револуцију у време када је јавност била оштро подељена око кључних догађаја из наше прошлости. Исте велике датуме једни су сматрали драматичним, други трагичним, а трећи славним. Зато су сви они који би код нас и желели да буду револуционари лишени истинске колективне инспирације и оне снаге коју је могуће црпети из традиције.

Управо због свега овога помало смешно делују недавна позивања на „револуционарна дела” из деведесетих година. За револуцију било је разлога и свакако да је било искрених превратника, међутим нису постојали услови за такав процес и успех таквих политичких личности. Деведесете године биле су и време великог компромиса. Режим је правио компромисе са стварношћу прихватајући рушење свега онога за шта се наводно залагао извлачећи чак материјалну корист из земљотреса који га је напослетку прогутао.

И успех опозиције почивао је на компромисима: око изборних услова 1990, изборних резултата 1997, услова преноса власти 2000. године и програма реформи после 2000. Превагу у подељеном народу добијао је онај ко би био у стању да политички искористи рат и санкције или добије помоћ неке од великих сила. Зато и данас живимо у државном континуитету друге републике (еволуција наше државе започела је 1945, а највећу промену доживела је 1990. године).

Ако у Србији у наредним деценијама и буде потребе за новим великим протестима, за окупљањем грађана око великих револуционарних идеја и револуцијама, које би попут оне од 5. октобра можда трајале колико и један поподневни одмор, биће то, рекао бих, пре свега последица сличних процеса на нашем континенту. Можда ће се догодити да, моде ради, и ми изведемо неку револуцију без обзира на време и потребе, само како бисмо коначно били у тренду.

Напредни клуб,