Da li je prošlo vreme revolucija

U vreme trajanja Studentskog protesta 1996. i 1997. godine razgovarao sam sa delegacijom funkcionera jedne ugledne evropske studentske organizacije. Srbija tog vremena bila je iscrpljena između dva rata, dve inflacije, dva poniženja... Demokratska opozicija, opijena privremenim uspehom i praznom nadom da će narod, zgađen zbog falsifikovanja izbora, svrgnuti socijalistički režim, nešto je iščekivala spremna da se podeli zbog toga da li da se sa režimlijama nagoditi odmah ili bi valjalo pričekati još neku neizrazitu pobedu. Ipak, došavši u našu otadžbinu, pribijenu na evropski stub srama, upropašćenu sankcijama, ojađenu kriminalom i osiromašenu, zajedno sa stotinama hiljada nevoljnih prognanika i izbeglica, ovi naši gosti uveravali su me da zavide srpskim studentima. U njihovim zemljama, verovali su, nije bio moguć masovni bunt studenata zbog bilo kog načelnog pitanja. U tim državama zemaljskog blagostanja, u kojima se demokratski polet odavno pretvorio u birokratski red, ljudi se teško oduševljavaju bilo čime što nije čvrsto povezano sa ličnim interesima ili pojedinačnom solidarnošću. Priznajem da mi je ovo njihovo priznanje u to vreme malo značilo, jer mislio sam da su nada i vera u modernom svetu, po pravilu, uteha nevoljnika.

Zaista, bilo je to vreme za velika uverenja, ali i decenija istine za Srbiju. Slom jugoslovenskog državnog projekta, za koji je Srpstvo bilo vezalo svoju sudbinu, bankrot socijalnog i privrednog sistema, ratovanja bez izgleda, tiranija u demokratskom ruhu – sve je to dovelo do stvaranja kobne podele u našem narodu. Zato je uprkos velikom oduševljenju u prevratničkom vrenju, svaka revolucionarna namera tog vremena neminovno završavala u toj velikoj borbi – sa samim sobom. U podeljenom narodu, velikih ambicija i malih moći, naši su se vođi borili protiv sopstvenih sujeta i pohlepe. Zato su najčešće gubili te večne bitke. Isto je bilo i sa građanima koji su, da bi napokon izborili demokratiju, morali da se, umesto sa usamljenim tiraninom, suoče s narodnom većinom koja je u autoritarnom režimu pronašla izgovor i opravdanje za sve muke, zablude i nedoumice.

Zato je u Srbiji krajem XX veka bilo tako teško menjati. Rekao bih da je upravo iz tih razloga svaka revolucionarnost kod nas imala ograničen domet i sumnjiva svojstva. U vreme evropskih narodnih buntova, u Srbiji su bile u toku masovne demonstracije, ponosno nazivane „događanje naroda”, a podsmešljivo „jogurt-revolucija”. Bila je to borba za promene koju su preuzele komunističke vlasti. Zato su, kasnije, veliki građanski i studentski protesti imali uspeha samo ukoliko bi ih preuzele vlasti ili potpomoglo zainteresovano inostranstvo.

Revolucionarne promene su po pravilu korenite i munjevite, naše društvo, međutim, brzinu nije moglo da trpi, dok je neveštoj i opasnoj hirurgiji po pravilu pretpostavljalo umetničku kozmetiku.

Revolucije imaju još jednu osobinu koja nije bila do kraja jasna našim modernim revolucionarima. Naime, sam termin označava i izvesno okretanje idealizovanoj prošlosti. Dakle, komunistički revolucionari su težili poretku idealnih i utopijskih društava, nacionalni revolucionari su bili zagledani u idealizovani srednji vek, demokratski revolucionari su slavili drevnu rimsku republiku, a američki oci – antičke državne saveze... Teško je bilo očekivati veliku spremnost naroda u Srbiji na revoluciju u vreme kada je javnost bila oštro podeljena oko ključnih događaja iz naše prošlosti. Iste velike datume jedni su smatrali dramatičnim, drugi tragičnim, a treći slavnim. Zato su svi oni koji bi kod nas i želeli da budu revolucionari lišeni istinske kolektivne inspiracije i one snage koju je moguće crpeti iz tradicije.

Upravo zbog svega ovoga pomalo smešno deluju nedavna pozivanja na „revolucionarna dela” iz devedesetih godina. Za revoluciju bilo je razloga i svakako da je bilo iskrenih prevratnika, međutim nisu postojali uslovi za takav proces i uspeh takvih političkih ličnosti. Devedesete godine bile su i vreme velikog kompromisa. Režim je pravio kompromise sa stvarnošću prihvatajući rušenje svega onoga za šta se navodno zalagao izvlačeći čak materijalnu korist iz zemljotresa koji ga je naposletku progutao.

I uspeh opozicije počivao je na kompromisima: oko izbornih uslova 1990, izbornih rezultata 1997, uslova prenosa vlasti 2000. godine i programa reformi posle 2000. Prevagu u podeljenom narodu dobijao je onaj ko bi bio u stanju da politički iskoristi rat i sankcije ili dobije pomoć neke od velikih sila. Zato i danas živimo u državnom kontinuitetu druge republike (evolucija naše države započela je 1945, a najveću promenu doživela je 1990. godine).

Ako u Srbiji u narednim decenijama i bude potrebe za novim velikim protestima, za okupljanjem građana oko velikih revolucionarnih ideja i revolucijama, koje bi poput one od 5. oktobra možda trajale koliko i jedan popodnevni odmor, biće to, rekao bih, pre svega posledica sličnih procesa na našem kontinentu. Možda će se dogoditi da, mode radi, i mi izvedemo neku revoluciju bez obzira na vreme i potrebe, samo kako bismo konačno bili u trendu.

Napredni klub,