Листе чекања на чекању

Један од горућих проблема у остваривању здравствене заштите је неблаговремено пружање одређених видова здравствених услуга. Појављују се листе чекања. И изван листа чекања осигураници дуго чекају за неке прегледе код лекара одређених специјалности. Принуђени су да те прегледе обављају код приватних лекара иако су плаћали или плаћају допринос за здравствено осигурање. Такво поступање из нужде посебно тешко пада сиромашнијем слоју грађана.

Ових појава није било у нашем здравственом осигурању седамдесетих и осамдесетих година прошлог века иако је оно било знатно сиромашније, број становника у Србији био је већи, а здравствених радника било је знатно мање у односу на данашње време. У то време осигурањем су управљали осигураници, сами су водили рачуна о рационалној употреби средстава која су сами удруживали за своју здравствену заштиту.

Прекретница је настала 1992, кад је новим законом и накнадним изменама закона укинута скупштина осигураника, прописано да управни одбор именује влада, омогућено да на челу фонда буде лекар, чиме је обесмишљен систем здравственог осигурања и практично онемогућена самоуправа осигураника.

Здравствено осигурање почива на принципу социјалне солидарности. Оно ублажава последице неравномерне расподеле дохотка и својине и отклања сиромаштво које може настати због болести.

Организација здравственог осигурања заснива се на самоуправи осигураника. Да би функционисало, потребно је да постоје органи здравственог осигурања и служба за његово спровођење.

Основе модерног социјалног осигурања дате су у Немачкој за време канцелара Бизмарка у Великој повељи социјалне политике цара Виљема Другог. Здравствено осигурање је тада настало као самоорганизовање радника уз подстицај државе.

Наше здравствено осигурање имало је у време настанка узор у немачком здравственом осигурању и те карактеристике у свом претежном делу задржало је до данас. Одступања у појединим сегментима била су неминовна због наше далеко мање економске снаге. Основни чинилац одступања је потпуна централизација нашег система здравственог осигурања.

Централизација се огледа у томе што постоји само једна институција (фонд) за спровођење здравственог осигурања за територију целе републике. Оваква централизација средстава и одлучивања није била позната у нашем здравственом осигурању све до доношења Закона о здравственом осигурању из 1992. године. Тај закон предвиђа један фонд за спровођење осигурања с филијалама као организационим јединицама које немају својство правног лица.

Од организације здравственог осигурања зависе рационално коришћење средстава осигурања, ефикасно остваривање права осигураника и успешно спровођење осигурања. Преко једне институције не може се остваривати самоуправа осигураника. Фонд нема скупштину, без које не могу постојати аутономија осигураника и њихова заштита у остваривању права. Држави не смета скупштина осигураника. Она јој је чак и пожељна, јер с њом може да дели и одговорност за неке предузете мере осигурања.

У једном заводу који покрива територију целе републике не може се остварити контрола извршења уговорних обавеза од стране здравствених установа које осигураницима пружају здравствену заштиту. Постојећи надзорни одбор своју функцију може да врши само формално, а исто се може рећи за управни одбор и директора. Практично, долазимо у ситуацију да се о коришћењу огромних средстава одлучује без увида у стварно стање на терену.

У филијалама као организационим јединицама службе фонда, по правилу, извршавају се само налози издати из дирекције. У њима не постоји интерес да се средства рационално користе, јер средства долазе из једног центра, одозго и не сматрају се својим кад је реч о штедњи тих средстава. Кад би филијала (подручни фонд) имала правну индивидуалност повећала би се њена одговорност у располагању средствима.

У здравственом осигурању права осигураника се остварују делатношћу здравствене службе и успостављањем партнерских односа између осигурања и те службе. Ти односи се не могу успостављати глобално из једног центра за подручје целе републике ако се жели рационалност у пословању осигурања. Наспрам територијално разуђене здравствене службе не може стајати једно правно лице према коме се установљавају права и обавезе и одговорности у извршавању уговорних обавеза. Стога је у прошлости републички фонд (тада се звао републички завод) био разуђен на више подручних завода који су били самостални правни субјект и спроводили здравствено осигурање на свом подручју уклапајући се у јединство осигурања у оквиру републике као једне ризичне заједнице осигурања. Пракса је и у другим земљама да се касе (фондови) здравственог осигурања не образују за велики број осигураника. Деведесетих година прошлог века у СР Немачкој било 1.147 каса (фондова) здравственог осигурања.

Здравствено осигурање не противи се постојању приватне праксе. Чак му одговара што имућнији слој становништва користи услуге приватних лекара, јер му остаје мање здравствених услуга које треба само да плаћа. Тиме се ствара простор за боље награђивање здравствених радника који раде за осигурање. Самоуправа осигураника одговара већини лекара. Она није у интересу лекара који раде и за осигурање и у приватном сектору, а који су заинтересовани да радећи за осигурање одлажу пружање здравствених услуга присиљавајући осигуранике да својим оскудним средствима те услуге, за њих врло скупе и тешко сношљиве, плаћају у приватном сектору.

Научни саветник и један од аутора закона о здравственој заштити

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа