Liste čekanja na čekanju

Jedan od gorućih problema u ostvarivanju zdravstvene zaštite je neblagovremeno pružanje određenih vidova zdravstvenih usluga. Pojavljuju se liste čekanja. I izvan lista čekanja osiguranici dugo čekaju za neke preglede kod lekara određenih specijalnosti. Prinuđeni su da te preglede obavljaju kod privatnih lekara iako su plaćali ili plaćaju doprinos za zdravstveno osiguranje. Takvo postupanje iz nužde posebno teško pada siromašnijem sloju građana.

Ovih pojava nije bilo u našem zdravstvenom osiguranju sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka iako je ono bilo znatno siromašnije, broj stanovnika u Srbiji bio je veći, a zdravstvenih radnika bilo je znatno manje u odnosu na današnje vreme. U to vreme osiguranjem su upravljali osiguranici, sami su vodili računa o racionalnoj upotrebi sredstava koja su sami udruživali za svoju zdravstvenu zaštitu.

Prekretnica je nastala 1992, kad je novim zakonom i naknadnim izmenama zakona ukinuta skupština osiguranika, propisano da upravni odbor imenuje vlada, omogućeno da na čelu fonda bude lekar, čime je obesmišljen sistem zdravstvenog osiguranja i praktično onemogućena samouprava osiguranika.

Zdravstveno osiguranje počiva na principu socijalne solidarnosti. Ono ublažava posledice neravnomerne raspodele dohotka i svojine i otklanja siromaštvo koje može nastati zbog bolesti.

Organizacija zdravstvenog osiguranja zasniva se na samoupravi osiguranika. Da bi funkcionisalo, potrebno je da postoje organi zdravstvenog osiguranja i služba za njegovo sprovođenje.

Osnove modernog socijalnog osiguranja date su u Nemačkoj za vreme kancelara Bizmarka u Velikoj povelji socijalne politike cara Viljema Drugog. Zdravstveno osiguranje je tada nastalo kao samoorganizovanje radnika uz podsticaj države.

Naše zdravstveno osiguranje imalo je u vreme nastanka uzor u nemačkom zdravstvenom osiguranju i te karakteristike u svom pretežnom delu zadržalo je do danas. Odstupanja u pojedinim segmentima bila su neminovna zbog naše daleko manje ekonomske snage. Osnovni činilac odstupanja je potpuna centralizacija našeg sistema zdravstvenog osiguranja.

Centralizacija se ogleda u tome što postoji samo jedna institucija (fond) za sprovođenje zdravstvenog osiguranja za teritoriju cele republike. Ovakva centralizacija sredstava i odlučivanja nije bila poznata u našem zdravstvenom osiguranju sve do donošenja Zakona o zdravstvenom osiguranju iz 1992. godine. Taj zakon predviđa jedan fond za sprovođenje osiguranja s filijalama kao organizacionim jedinicama koje nemaju svojstvo pravnog lica.

Od organizacije zdravstvenog osiguranja zavise racionalno korišćenje sredstava osiguranja, efikasno ostvarivanje prava osiguranika i uspešno sprovođenje osiguranja. Preko jedne institucije ne može se ostvarivati samouprava osiguranika. Fond nema skupštinu, bez koje ne mogu postojati autonomija osiguranika i njihova zaštita u ostvarivanju prava. Državi ne smeta skupština osiguranika. Ona joj je čak i poželjna, jer s njom može da deli i odgovornost za neke preduzete mere osiguranja.

U jednom zavodu koji pokriva teritoriju cele republike ne može se ostvariti kontrola izvršenja ugovornih obaveza od strane zdravstvenih ustanova koje osiguranicima pružaju zdravstvenu zaštitu. Postojeći nadzorni odbor svoju funkciju može da vrši samo formalno, a isto se može reći za upravni odbor i direktora. Praktično, dolazimo u situaciju da se o korišćenju ogromnih sredstava odlučuje bez uvida u stvarno stanje na terenu.

U filijalama kao organizacionim jedinicama službe fonda, po pravilu, izvršavaju se samo nalozi izdati iz direkcije. U njima ne postoji interes da se sredstva racionalno koriste, jer sredstva dolaze iz jednog centra, odozgo i ne smatraju se svojim kad je reč o štednji tih sredstava. Kad bi filijala (područni fond) imala pravnu individualnost povećala bi se njena odgovornost u raspolaganju sredstvima.

U zdravstvenom osiguranju prava osiguranika se ostvaruju delatnošću zdravstvene službe i uspostavljanjem partnerskih odnosa između osiguranja i te službe. Ti odnosi se ne mogu uspostavljati globalno iz jednog centra za područje cele republike ako se želi racionalnost u poslovanju osiguranja. Naspram teritorijalno razuđene zdravstvene službe ne može stajati jedno pravno lice prema kome se ustanovljavaju prava i obaveze i odgovornosti u izvršavanju ugovornih obaveza. Stoga je u prošlosti republički fond (tada se zvao republički zavod) bio razuđen na više područnih zavoda koji su bili samostalni pravni subjekt i sprovodili zdravstveno osiguranje na svom području uklapajući se u jedinstvo osiguranja u okviru republike kao jedne rizične zajednice osiguranja. Praksa je i u drugim zemljama da se kase (fondovi) zdravstvenog osiguranja ne obrazuju za veliki broj osiguranika. Devedesetih godina prošlog veka u SR Nemačkoj bilo 1.147 kasa (fondova) zdravstvenog osiguranja.

Zdravstveno osiguranje ne protivi se postojanju privatne prakse. Čak mu odgovara što imućniji sloj stanovništva koristi usluge privatnih lekara, jer mu ostaje manje zdravstvenih usluga koje treba samo da plaća. Time se stvara prostor za bolje nagrađivanje zdravstvenih radnika koji rade za osiguranje. Samouprava osiguranika odgovara većini lekara. Ona nije u interesu lekara koji rade i za osiguranje i u privatnom sektoru, a koji su zainteresovani da radeći za osiguranje odlažu pružanje zdravstvenih usluga prisiljavajući osiguranike da svojim oskudnim sredstvima te usluge, za njih vrlo skupe i teško snošljive, plaćaju u privatnom sektoru.

Naučni savetnik i jedan od autora zakona o zdravstvenoj zaštiti

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista