Држава даје колико може

Да ли пензионери у Србији боље пролазе од својих исписника у другим транзиционим земљама и да ли је и колико држава дарежљива према најстаријима? Ако се узме у обзир да просечна пензија, после недавног повећања од 14,13 одсто, у просечној заради учествује са 60 процената, а у Хрватској 40, Чешкој 44, Русији 35, произлази да су српски пензионери по примањима раме уз раме са колегама из десет земаља – новијих чланица Европске уније.

Да ли је, међутим, баш тако?

Невоља српских пензионера јесте у томе што просечна пензија, која учествује са 60 одсто у просечној плати од око 34.000 динара, није довољна да се пристојно живи.

У предизборној кампањи, али и после конституисања владе, постојала је политичка воља да се учешће просечне пензије у просечној заради са мање од 60 повећа на 65, па и 70 одсто, што је у старту било тешко остварљиво.

Рачунице су и пре светске економске кризе говориле да држава у скоријој будућности, са досадашњим растом бруто домаћег производа, не може бити дарежљива према пензионерима.

Јуриј Бајец, професор Економског факултета и саветник премијера Мирка Цветковића, каже за „Политику” да је и поред осетног пада уплата доприноса за пензијско и инвалидско осигурање и пре почетка светске кризе држава успевала да просечне пензије одржава на нивоу од 60 одсто просечне зараде.

– Постоје два начина на која држава може више да издвоји за пензионере. Да створи више и пензионерима да више или да узима више, па то подели најстаријима, уместо да уложи у производњу, увећа приход из кога ће повећавати пензије – објашњава Бајец. – Циљ владе није да пензије буду социјална категорија и оне то не смеју бити. Пензионери се могу надати бољитку тек када бар два или три запослена поново буду издржавала једног пензионера. Када ће то бити, Бајец не може да каже, али је битно да се привредни амбијент креће у том правцу да се то ускоро догоди. Сада један запослени „издржава” 1,6 пензионера, а то је на дуге стазе неодрживо.

Реформа пензијског система је неопходна и отуда стални апели на запослене да почну да уплаћују и добровољно пензијско осигурање, поред издвајања у државни фонд.

– Приоритет је да се дугорочно направи такав систем који ће у највећој мери растеретити буџет од издвајања за пензије и довести Фонд ПИО у ситуацију да то буде једина каса из које ће се пензије убудуће исплаћивати – наглашава Бајец. – За то је, међутим, неопходно и сиву економију превести у легалне токове.

Повећање стопе доприноса, која сада износи 22 одсто и најнижа је у Европи, не би било мудро решење, сматра Бајец. Јер, ако је и важећа стопа доприноса за њих велико оптерећење, како би је тек плаћали ако би стопа била повећана на 25 или 30 процената?

Просек пензија у Србији „кваре” и примања корисника породичних пензија, као и они који су у инвалидску пензију отишли са десетак година стажа. Иако је пун пензиони стаж за жене 35, а за мушкарце 40 година, статистика казује да су жене просечно одрадиле 31 годину, а њихове колеге 36 година радног стажа.

У свету се пензије, међутим, мере у односу на последњу плату која је претходила пензионисању. Они који се сада пензионишу добиће прву пензију у висини 70 одсто последње зараде, што је, по мишљењу већине стручњака, задовољавајуће. Радник који се пензионише са 40 година радног стажа, током кога је имао зараду у висини просека, с првом пензијом може да очекује 72,3 одсто последње плате, потврђују у Фонду ПИО.

Да је, међутим, удовољено захтеву ПУПС-а да пензије у зарадама учествују са 65 и 70 одсто, онда би пензионисани у 2009. с првим чеком примили 80,3 одсто последње плате, а они који би у мировину отишли 2010. године примили би 92,5 одсто последње зараде.

Ако би се околности због којих су пензије замрзнуте у наредних 15 месеци промениле, и оне наредне године усклађивале само с растом трошкова живота, они који би се пензионисали током 2009. године с првим чеком би добили 70,2 одсто последње зараде.