Море као извор живота

Преминуо је у прекјуче у 101. години, говорећи и у дубокој старости да је му је живот прелеп, а на питање како је он је лаконски, уз смех, махом одговарао да је добро. Волео је море, уз њега је и живео и сликао. Црногорски вајар и сликар Војо Станић био је цењен и вољен у нашој средини, препознатљив по својим фантазмагоричним приказима, посве особеног стила, у којима су неки некад видели сету, а неки хумор.

Рођен је 3. фебруара 1924. године у Подгорици. Основну школу и гимназију завршио је у Никшићу, а Академију за ликовне уметности у Београду 1951. године. Како преносе агенције, првих неколико година рада посветио је вајарству и дао више запажених остварења у камену, гипсу и бронзи, па се потпуно окренуо сликарству од 1955. године.

Учествовао је на многим колективним изложбама у земљи и широм света, ту су Париз, Единбург, Њујорк, Александрија, Стокхолм, Рим, Цирих, Бари, Шарлроа, Токио, Будимпешта, Лондон, Мексико, Копенхаген, Москва, Вашингтон, Беч, Келн… Имао је и бројне самосталне изложбе у Београду, Дубровнику, Подгорици, Ослу, Никшићу, Риму, Новом Саду, Цетињу, Мотовуну, Чачку, Херцег Новом, Болцану, Сомбору, Берлину, Прибоју на Лиму, Загребу, Венецији, где је учествовао на Бијеналу 1997. године. Његова дела налазе се како у ликовним галеријама у Црној Гори и некадашњој Југославији тако и у већим ликовним центрима у иностранству, али су бројна и у многим приватним колекцијама и домовима. О његовом раду објављено је неколико монографија. Усавршавао се кроз студијске боравке у Риму и Паризу. За уметнички рад добио је многобројна признања и награде (Тринаестојулска награда 1960. и 1968). За дописног члана Црногорске академије наука и уметности изабран је 24. јуна 1977, а за редовног члана 1. марта 1985. године.

Херцег Нови био је топоним с којим су га сви без сумње повезивали, место што је њему лично било и најзначајније, а у једном од интервјуа„Политици” могло се прочитати и да сви у Херцег Новом знају где живи јер је ту „популарнији од Ван Гога”. На питање шта му дају Херцег Нови и море тада је за наш лист рекао:

– Све што волим. Зато што обожавам море и град који се својим положајем непрестано огледа у мору. А море ми даје утисак вечите слободе. Кад сам могао да возим једрилицу имао сам утисак, на отвореном мору, да сам отишао у неки други само мени познат свет. Обожавао сам гледање у пучину кад ми се поглед не врати него одлута у непознато. Волим и све временске прилике, па и неприлике на мору. Море је огледало неба. Оно непрестано мења своју површину и делује, бар за мене, као непрестани извор живота. Ја не могу да верујем да постоје људи који не воле море.

Његов атеље налазио се у поткровљу камене куће у којој је живео близу обале, с малим прозором с погледом на море, ту су му чести гости били пријатељи, али док је сликао обавезно је био сам: „Слика и ја морамо да будемо сами због наших међусобних договора.”

Своје слике описивао је као документ личног доживљаја: „Никад не знам шта ће се догодити са сликом којој дајем живот. Најчешће то није оно што сам планирао. То је и лично изненађење.”

У још једном медијском наступу рекао је да у сликарству, у уметности уопште, оно што је вредно потиче из подсвесног.

– Вазда сам слушао инстинкт. Уметност је интуиција. Наивност је особина детета и, срећом, постоје људи који су исувише озбиљни да би себи дозволили да ту наивност изгубе – објаснио је и надовезао се:

– Будући да никада нисам научио да сликам, не полази ми за руком да било шта поновим. Рецимо, насликам небо; свиди ми се, па покушам поново; залуду, увек испадне нешто друго! Хоћу да кажем да, ако нешто што насликам неким чудом и успе, то је сигурно мојом грешком.

Како је био склон шали био је у доколици усмерен и на писање афоризама и њима је често обогаћивао разговоре које је водио, што се мећу новинарима радо препричавало. Иза њега остала је забележена и следећа реченица: „Целог живота желимо да имамо све да бисмо, на крају, утврдили да нам ништа није потребно сем здравља!”

Поводом његове смрти огласио се и Јаков Милатовић, председник Црне Горе

„Војо Станић припада плејади уметничких горостаса због које је Црна Гора, земља сликара, задивила свет. Поштовани маестро, почивај у миру између звезданог неба и плавог мора, у вечном смирају твог Медитерана”, написао је Милатовић на мрежи „X”.