Много буке ни око чега

Специјално за Политику

Талин – „Талинске црне боћи”, један од последњих фестивала такозване А листе у календарској години, ових дана су бомбардоване неправичним оптужбама о подршци „проруском” филму „Глуви љубавници” пре него што је ико имао прилике и да га погледа. У земљи која посебно осетљиво реагује на све што би на било који начин подржало Путинов режим, што је оправдано с обзиром на дугугодишњу совјетску окупацију балтичких држава, распламсала се дискусија о разлозима фестивала да један „руски” филм уврсти у такмичарски програм.

Фестивал је изложен притиску да повуче филм из такмичарског програма, што је његова управа одбила да уради. Због ситуације што је почела да се отима контроли – укључујући протесте и напад на жену једног локалног политичара, директорка „Талинских црних ноћи” Тина Лок сазвала је специјалну конференцију за медије на којој је још једном наглашено оно што је већ претходно разјаснила у објави током прве недеље фестивала. Наиме, не само да филм није руски, већ је реч о српско-естонској продукцији чију режију додуше потписује руски режисер Борис Гутс, али је он земљу напустио на почетку рата, и борави и ствара у Београду. Такође је наглашено и то да филм није добио никакву финансијску подршку из Русије и да се не бави политичким темама. Дан после премијере, прашина се слегла и више нема никакве сумње у то да се ту не промовише Русија нити њен режим, већ је у питању антиратни филм који говори о страственој афери глувонеме украјинске девојке Соње (Анастасија Шемијакина) и руског младића Дање (Данил Газизулин), а све се дешава у Истанбулу.

Филм користи паметне методе да рат ипак прокоментарише кроз реакције две младе особе на вести које сазнају из медија и разговора с члановима фамилије. Већ од сцене отварања ствара се осећај да оно што се дешава пред очима публике представља димну завесу иза које се крије нешто много дубље. Овај утисак је врло свесно генерисан кроз знаковни језик и оригиналну музику за филм која заслужује епитет оригинална по свом дивљем миксу разноврсних праваца који хармонирају са ситуацијама где су коришћени. Скроман буџет са којим су „Глуви љубавници” снимљени не штети изгледу филма који профитира од фотографије Дарије Ликачеве, сараднице Гутса и на његовом претходном играном филму „Минск” (2022), која се с посебном пажњом фокусира на изражајност лица главних протагониста, стављајући све друго у позадину.

Да све није онако како се чини постаје јасно од првог контакта љубавника у једном истамбулском кафеу. Повод за сусрет – знаковни видео-разговор између Соње и њене мајке – привлачи пажњу Дање који јој прилази. Двоје имиграната двеју зараћених страна постају нераздвојни и проводе дане у доколици, што по хотелским собама што по кафанама. Драма се увлачи у причу кроз секвенце у којима их одвојено посматрамо у моментима агоније и очајања шзо не желе међусобно да их поделе. Рат им је очигледно стално у подсвести, као и чињеница да припадају нацијама које пуцају једна на другу. Информације су публици сервиране у малим порцијама, што је предност нарације. Посебно упечатљива је сцена у којој спознајемо дубину Дањине трауме, кроз разговор са мајком која му веома сабрано саопштава вест о братовом самоубиству пре него што се похвали како јој је овај из Украјине донео микроталасну пећницу а оцу нову бушилицу, и у истом даху га зове издајицом своје земље.

„Глуви љубавници” је филм који би постао много бољи и заокруженији да је другачије приведен крају, а не на веома предвидљив, разочаравајуће неамбициозан начин. С обзиром на то колико је прашине подигао, то ће му пре ићи у корист него на штету са шансама да се прикаже и на другим фестивалима који не цензуришу филмове на конто држављанства редитеља.