Атомски слева, можда и здесна

Шта се то догађа са хомосапијенсима? Да је жив, Чарлс Дарвин би се сигурно прекрстио иако је био агностик. У скандинавским земљама штампају се брошуре са обавештењима становништву како да се понаша у случају нуклеарног удара. Треба да имају воду, храну, готова јела, тоалет-папир. Има још много тога. Рецимо, отварач за конзерве је обавезан. Обавезне су и таблете јода за седам дана. Кључно питање је зашто баш за седам. Да ли ће осмог дана коначно засијати сунце и отерати облаке прашине?

И у случају да се не догоди апокалиптички рат, а готово је сигурно да неће, наша будућност је осуђена на катастрофу. Богатији ће постати још богатији, а сиромашни још убогији. Али ћемо сви заједно, осим новчаника, делити исту судбину. Бићемо прикључени на информатичке инфузије које ће симулирати стварни живот без икаквих емоција, страсти и љубави.

Стварајући вештачку интелигенцију, људи су показали да се одричу своје. Ваљда се и зато понашају као роботи којима су цркле батерије. Шта ако стигне команда – атомски слева, а можда и здесна? Роботизовани савремени човек неће се ни померити. Равнодушно ће стајати у реду за јод питајући се да ли је понео пуњач за мобилни.

Да ли заиста откуцава часовник судњег дана? И светске кладионице почеле су да примају опкладе да ли ће доћи до нуклеарне катастрофе. Проблем је само како ће казина исплатити добитнике. Ово је прича о томе шта се догодило са људском врстом док мирно чека да је гурну у амбис. Ја се кладим да неће. Али шта ако не буде никога да ми исплати добитак? То ће значити да сам се погрешно кладио и постао губитник. Утеха је што нећу имати коме да се жалим због тога.

У доба позне јесени, када вејавица призива сан о зимској идили, мрак глобалне политике потире пејзаже снежне бајке, креирајући злокобне игре које надмашују и најбоље холивудске сценарије. Док је Доналд Трамп, с митраљеским речником и шоу-бизнис харизмом хипнотисао масе, освојивши убедљиво председнички мандат, оперативци из сенке Џозефа Бајдена који су дуги низ година постављали сцену, режирали сваки потез и писали дијалоге, одлучили су да, свесни пораза који ће их скинути са позиције моћи, повуку хазардерски потез. Украјина је добила зелено светло да користи америчке ракете дугог домета за гађање циљева на територији Русије, иако је употреба оружја Вашингтона раније била блокирана из страха од ескалације сукоба.

Џозеф Бајден, председник Сједињених Америчких Држава до 20. јануара следеће године у подне, као фигура која у себи носи све контрадикције савременог политичког театра – као губитник номинације у сопственој странци, а још увек шеф државе, постаје симбол збуњујућег и ироничног света у епицентру светске политике. Његов лик је повремено јасан, повремено замућен, помало надмоћан, а опет стално склон неспретној и гротескној рањивости, који је последица његове очигледне деменције. Није зато право питање ко су глумци из сенке Бајденове администрације који су оставили снажан печат америчке политике већ да ли су они истински репрезенти демократије или њени тихи гробари који ће покопати читав свет. Нешто слично попут угледне породице Топаловић.

На другој страни је Владимир Путин чије име је постало синоним за власт, контролу, хладну рационалност и непопустљивост. У његовом животу, обликованим незапамћеним успоном у руској политичкој хијерархији, увек се провлачи, готово непогрешиво, злокобна тајна. Као да иза његових ледених очију које не откривају ништа осим апсолутне моћи, не постоји само политичка стратегија већ и дубоки, несвесни механизам силе који обликује како Русију, тако и свет.

На свом имању на Флориди као симболу сунчаног раја који се може претворити у пакао, новоизабрани председник Америке Доналд Трамп, у контроверзном уставном стању двовлашћа, највероватније вуче конце како би убедио Путина да не примени нову нуклеарну доктрину Русије, док са друге стране, мора трговати са Бајденовим стечајним управницима, како би спречио да неким новим потезом не убеде Владимира Владимировича да је куцнуо час да покаже како ће историја човечанства нестати заједно са њим.

У Путиновом свету нема места за слабост, ни за несигурност. Он није вођа који изазива симпатије већ онај који изазива дубоко поштовање и страх, свестан да је руски народ Путинова истинска територија, која не зависи само од политичке надлежности већ од унутрашње снаге коју он пројектује.

У овој несхватљивој коцкарској игри нерава, сама помисао на нуклеарни рат као да усмерава читаво човечанство у изазовну орбиту исконског страха, где се људска надања непрестано сударају са загонетним законима апокалипсе. И док свет проживљава нови век технолошких и друштвених револуција, ту, у његовој сенци, лебди терет атомске претње, не само као нешто што може да се деси већ као нешто што стално прети и чека свој тренутак.

И у тој претњи, сви ми имамо исти осећај да нисмо у стању да побегнемо од своје судбине. Нуклеарна претња је за нас много више од геополитичког изазова. Она је постала невидљиви, али увек присутан елемент људског постојања. Ту је, куца на врата и може ући сваког тренутка.

Нуклеарна претња није ништа друго него метафора наших напора да побегнемо од властите деструкције. Само још један покушај да се избегне неминовно. У сликама свакодневне апсурдности постојања живота на рубу пропасти, тако и ми данас, у времену нуклеарне опасности живимо са непрекидним осећајем да се може догодити све осим сигурности у опстанак. Шта је нуклеарни рат ако не потпуна негација свега што је човечанство научило о самом себи? И ту лежи дубока трагедија: у тренутку када смо постали способни да изазовемо несагледиво уништење, истовремено смо изгубили способност да рационализујемо последице тог чина. Као у сну из којег не можете да се пробудите, тај страшни тренутак остаје вечито нејасан и неухватљив. У том сну, без обзира на то колико су се светови променили, страх остаје исти.

Сваки мали човек, било где, сукобљава се са универзалном силом. У том контексту, нуклеарни рат није само политички проблем. Он је знак за неизбежну борбу са нечим што нас превазилази. Он није само производ људске глупости или још глупљих политичара, већ и немогућност да препознамо наше сопствене границе. Док трају војна надметања између великих сила, док бројне вође прорачунавају могућности за коначни рат или колебљиви мир, наравно да то све изгледа као игра у којој ће, можда, само неколико милисекунди одлучити о судбину људске врсте.

Питање свих питања је колико времена још имамо пре него што се та граница, та опасност, коначно не прелије у стварност. Како ће изгледати свет кад судбина престане да буде апстрактна и постане смртоносно непоправљива?

Можда је то судбина са којом морамо да живимо, судбина коју не можемо да игноришемо без обзира на то колико се трудимо да верујемо у нешто боље. Јер страх од нуклеарног рата није само страх од уништења. То је страх од нас самих, страх од неспособности да се ослободимо сопствене деструктивне природе.