Глупост је неизлечива болест

Здравље долази из молитве, мира и доброте коју су вам дали родитељи да поделите другим људима. Без тога постајемо бесмислени. Све оно што би биле бриге, што би биле секирације око тога да ли ћу стећи, да ли ћу урадити ово или оно што се може сматрати успехом је небитно. Све што долази споља, а што ми није пријатно, једноставно очеткам са својих плећа и настављам даље. Ово је објаснила у јубиларном 50. „Политикином” подкасту „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” глумица Тања Бошковић. Она је објаснила да је жртвеност важан и битан део духовног здравља.

‒ Треба урадити нешто уместо неког другог јер од тога имате задовољство. Толико вас то испуни да тај дан заиста постане важан за живот. Ако будемо то пропуштали само одмарајући се, повлађујући сопственој лењости, ми ћемо се урушити као људи. Пашћемо. Пашћемо до неустајања. Морамо да устанемо и онда кад згрешимо, онда кад нисмо урадили највише што смо могли. Али морамо устати сутра па покушати поново. И тако много пута. Често ме питају моје младе колегинице како сам издржала. Не знам. Ево 51. годину бавим се овим тешким послом, јер у глуми радите са најосетљивијим делом себе. Не знам како сам издржала, али сам остала здрава. Остала сам здрава тако што сам се трудила да и оно што је брука, права правцата озбиљна брука, некако опростим себи, замолим за опроштај друге људе, станем пред господа па вапијем за опроштаје. То је начин да се превазиђе све оно што су наше слабости. Ми смо људи, слаби и кварљиви. Разне ствари нас сустижу са разних страна, са неким стварима не можемо ни да се изборимо… Просто ми бог није дао памети толико. Ја бих највише волела да сам Тесла, али нисам. Значи не знам, много тога не знам. Не мислим само на квантну физику, него много не знам из области живота. Само у младости мислите да сте толико паметни да мислите да све знате. После више никад нисам била толико паметна и имала сам у виду то где сам све шупља”, нагласила је Бошковићева.

Њен став је да треба опростити себи. Једна од најтежих ствари је управо била да се избори са тим ‒ шта све не може, колико не зна и колико мора да се скруши пред господом. То није лако, каже, поготово у младости кад сте уображени, кад мислите да је читав свет ваш. Често је питају, истиче, да ли жали за младошћу.

‒ Напротив. У младости сам била срећна као човек јер сам била вољено дете, вољена сестра, вољен пријатељ, вољена унука, баш сам храњена љубављу и што ми је припадало и што ми није припадало. Али, с друге стране дођите у ситуацију кад кажете: „Па нисам заслужила, морам више да се трудим, морам боље да размислим, морам више да научим”. Учење је такође једна битна ствар за духовно здравље, отвореност ума и духа за ствари које вам нису познате, за које сумњате да су уопште могуће, отварање свог света пред другима, а то је део мог посла којим се бавим цео живот, што није лако. То често може да вас поломи, може да вас узнемири дубински, најдубље, најозбиљније. Да вас поремети једноставно. Наравно, да вам дође не да изађете из глуме него да изађете из живота. Што је такође нормално и мислим да се сваком живом, озбиљном човеку догађа. Зато служи молитва, да умири ту аждају, врло често креативности. Аждаја креативности је страшна, распиње вас крваво. И ту заиста страда најусамљенији део вас – додаје гошћа нашег подкаста.

У животу јој је падало на памет и да се замонаши. Мисли да сваки човек то некад пожели у животу, нарочито жене, али да јој послушност није јача страна, а да је та идеја велики подвиг који надилази њене моћи.

‒ Мој живот би био брука да нисам родила децу и учинила неколико добрих дела, то би била пропаст. Али то исто човек мора да опрости себи. Сва лутања су нам од бога. Другачије не бих научила, сасвим сигурно, пошто сам овако глупава. Глупост је иначе потпуно неизлечива болест, а јесте болест. Ретки су они којима бог да ту стреловитост ка узвишеном. Мало их је које сам упознала, то су свети људи. Мени бог није дао тај пут. Сама сам морала да падам, морала сам да ударам главом о баш сваки зид на који сам наишла, док једног дана нисам научила да могу или да га прескочим, ако сам довољно јака, или да га заобиђем ако сам мало мање јака. Али, пут не бирамо. Пут бира нас, односно упућује нас тамо где су наше слабости које можда уз божију помоћ можемо да поправимо. Можемо да се потрудимо. Не само око себе, него трудећи се око ближњих ми заправо поправљамо себе. И кад сам то разумела, живот ми је постао мало лакши. Иначе, дотад је то било велико страдање, страдање које је чак превазилазило моје моћи, а и моћи мојих ближњих – истиче наша саговорница.

На питање колико јој је било тешко да у животу нађе партнера који ће је разумети и безусловно волети, она одговара да јој господ није дао ту прилику, вероватно са разлогом. Често јој њени блиски пријатељи говоре да је удата за позориште.

‒ Било је тешко проналазити праве партнере. Вероватно да немам ни дара да то приметим, нађем, осетим. Вероватно да нисам довољно брижљиво трагала нити довољно брижљиво чувала оно што ми се нудило. Нисам могла ни да препознам у својој опчињености позориштем и себи у одбрану да кажем бризи о дару који сам од господа добила. Позориште захтева велику посвећеност и огромно време, захтева труд око туђих дарова, мојих колега, без обзира на то да ли се они баве глумом или сценографијом, костимографијом… То не можете знати у младости, та способност се стиче касније. У једном смислу сам задовољна. Урадила сам колико сам могла. Никада ми није било стало ни до каквих награда, признања, али сам у ову врсту старости понела неколико озбиљних пријатељстава, јако дубоких, старих по 50 и кусур година. Мени је то било важно. То је моје ордење, то су моје свеколике светске награде. То је велики труд и са стране мојих пријатеља, али и мој труд, и брига, и старање о томе да то расте. Ако стане, икада, ако станемо у животу, на било који начин, тог часа почиње урушавање и пропаст – наводи Бошковићева.

Ова феноменална глумица у нашем подкасту је говорила и о томе да живи нормалан живот, да се бави својом кућом и окућницом, да воли да чита један сат и онда ради по кући један сат, да воли да хода напољу по два сата, а да онда иде па игра.

‒ Бавим се обичним ручним радовима које свака жена треба да зна. Морате знати да направите себи шешир, сашијете неки комад који ћете носити са задовољством, исплести нешто, направити корпицу за јаја за Ускрс, али и научити нешто ново. Нека то буде један стих, али нешто што вам је непознато. Решите укрштене речи, ви који не вежбате мозак и не учите напамет сваког дана. Ја имам ту срећу да учим напамет сваког дана и то је одлична ствар. Све заборављам, осим текстова позоришних представа. Држим активних десет комада у глави. То је феноменална ствар. Бавимо се сад вештачком интелигенцијом. А нисмо дошли до тога ни да савладамо ову коју нам је бог дао, природну интелигенцију. Та вештачка ме не интересује – додаје наша саговорница.

Будући да многе људе занима која је тајна њеног младоликог изгледа, гошћа нашег подкаста открива да јој је шака хране довољна за један дан.

‒ Све што може да стане у вашу шаку, толико треба да поједете. Све остало је преједање. И битна је физичка активност. Можете појести и 200 грама чварака и 100 грама кајмака са хлебом ако идете да копате. Али мали је број оних који живе у градовима и иду да копају. Бавила сам се играњем, између осталог, и могла сам себи да допустим да једем шта год ми падне на памет. Сада више не. Не могу више да поједем целу торту, а раније сам могла да направим торту и да је поједем. Оно што расте овде, то треба јести. Најбоље је када бисте имали да вам неко одгаји у дворишту храну коју ћете појести. То је најздравије. Можете да поједете понекад и авокадо, и киви... Ја волим рибу, волим морске плодове које увек једем када одем у мој Херцег Нови. Нисам очарана месима, али понекад ваља појести нешто епохално, што ће да вам задовољи и посебно чуло. У овим годинама могу једном месечно да нахраним то. Треба јести што течније, кашиком. То је оно што је кључно – открива наша саговорница.

Она наводи и да је страствени пушач, да је престајала да пуши, али да није покушавала да остави цигарете. Кад јој се није пушило ‒ није пушила.

‒ Цигарете волим, волим дим, али не ради се само о томе. Цигарета је моја концентрација. Кад пробам комад, избијте ми цигарету из руку и постанем неталентована. Друго, то је мој бунт. Свега онога што ми се намеће као решење. Па да ли овај свет мисли да сам ја толико недотупавна да не знам шта је добро за мене? Знам. У једном тренутку у животу имала сам неки проблем и каже неко мени тада да би било добро да престанем да пушим. Питала сам зашто? Одговор је био зато што то није добро за ово и оно. За моје живце и за то какав сам ја човек било би много горе да сад после 50 година престанем да пушим. Прво, шокирао би ми се организам јер је он навикнут на ову количину дима коју уносим у своја плућа за моје паре, на моја уста. Зато сам рекла ‒ оставите ме на миру. Друго, од нечега ћу морати и да цркнем. Па нек цркнем од нечега што волим. Да не цркавам од нечега што презирем. Организоваћу свој живот онако како желим у складу са мојим слабостима, са мојим недостацима, са мојом глупошћу. Нећу да постанем неко други, не желим – закључила је гошћа нашег подкаста.

Презирем политику

Тања Бошковић је нагласила и да презире политику.

‒ Замислите уопште амбицију да неко уређује туђ живот, а да притом ни свој не зна да уреди. Па то је да се згадите. Али није моје да судим. Моје је да гледам своје посла. Ја не живим у овом свету, ни у овом веку. Много више живим у 19. веку. Ни од кога не очекујем ништа. Идем кроз овај живот и кроз овај свет и окрећем се тамо где су драгуљи. А ови каљави шкриљци около што могу да вам упадну евентуално у ципелу да вас нажуље, то само отресете и – здраво, прошло је. Не интересује ме, не занима ме ни ко је председник државе, ни ко је његов заменик, ни ко ово ради, ни ко оно ради ‒ сем кад се десе неке рђавштине. Онда псујем. Често у себи. Јер ме је срамота да псујем пред другим људима – нагласила је Бошковићева.

Када се пробудим а ништа не боли, значи да сам умрла

Наша саговорница је рекла да има људи који неће више да ходају, који неће да их боли тело.

‒ Тело мора да вас боли. Трша балерина коју сам обожавала је говорила једну смешну реченицу: „Једно јутро кад се пробудим, а ништа ме не боли, значи да сам умрла.” Докле год сте живи, мора мало негде нешто и да вас боли. Па кад вас боли, а ви се потрудите да га залечите тако што ћете га више употребљавати, а већ сутра ће вас болети мање. То је моје искуство. Тако са стопалима, тако са високим штиклама. Зато саветујем да једном недељно моје исписнице, а мени је 72 године, једно поподне проведу у високим штиклама. Прво, ноге ће им бити лепше. Друго, то ће бити победа над лењошћу, а и учиниће да се неко тајно окрене за њима и да погледа те неговане ноге – додаје глумица.

Грлим познате и непознате људе

Није јој јасно због чега су људи заокупљени вестима, брзином, каже да не зна где журе, али и да је чињеница да је 21. век донео флоскулу: „Изгледам, дакле, постојим.” Људи желе да се допадну другима, а уследила је и ера друштвених мрежа.

‒ С ким заправо комуницирате преко друштвених мрежа? Са собом? Значи да имате сиромашан унутрашњи живот. То нису људи које познајете и који ће вас усрећити на било који начин из области тог познавања. Рекламирате се врло често неистинито, неискрено у односу на себе. Мени друштвене мреже не требају, а и не значе ми ништа. То је постао неки медиј где без икакве одговорности заправо лажете. И ту је све лажно. Да ли сте приметили да људи ретко додирују једни друге? Све ређе. То је тековина 21. века. Ја сам саблажњена. Зато вероватно имам ову потребу да грлим познате и непознате људе. Додир и загрљај лече. Умем да загрлим човека, да осетим, да видим да некоме нешто треба и да пружим себе у залог тога да њему буде боље. Па то су ствари које морају да се науче у животу. Једино то и учим и своју децу и учићу своје унуке, а ако бог да доживећу и праунуке као моја мама – напомиње Бошковићева.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ