Тиха ватра пишчевог приповедања

Никола Поповић књижевник је који је успех постигао и постиже не само у Србији, него и у Сарајеву, где је био уредник „Босанске виле”. „Приче из Либана” (2016) добиле су награду Академије „Иво Андрић” за путописну прозу, књижевно путешествије наставио је насловом „Скице за пловидбу” (2020), „Сан Космоса Старуха” (2022), и најновијом својом четвртом књигом, „Вече уочи представе” у издању Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић” у Ваљеву. Овим делом  Поповић остаје у магичном квадрату Београд–Сарајево–Бејрут– Будимпешта, остаје као и у претходним својим делима приповедач-занатлија, драгуљар који негује пажљиву израду свог предмета, стилски дотеран као Теофил Готје у „Емајлу и Камејама”, романтичар и парнасовац. Енергија струји у контрастима, и он одлично зна да буде прашњави Балканац, београдски нехајан и ходољубив као Зуко Џумхур. Шарм је то који увлачи читаоце у токове приповедања који се налазе између приповетке и романа.

Разлегали су се акорди арапске лауте, уда, када је Никола Поповић приредио цео један концерт на лаути представљајући своју књигу „Скице за пловидбу”, пре више година у Народној библиотеци. Тако да се и чини да је посао који ради, професор италијанског на Катедри за музичку уметност Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, осим писања и једини могући за пустолова музике, језика и књижевности, преводиоца читавог низа значајних савремених италијанских аутора.

Арапска традиционална лаута користи макаме, посебан низ тонова, интервале и специфична правила импровизације и композиције, својствене арапској класичној музици, баш као што је то случај и са византијским мелодијским формулама. Микроинтервали, мали за европско ухо, специфични су за макаме, баш као и за Поповићеву књижевност. То су нијансе разумевања атмосфере, пејзажа, расположења, боје, микроинтервали књижевне текстуре, као музички, попут малих разлика у јачини црвене у различитим влакнима пиротског ћилима. Бруј више жица на мах, брокат, свила, самоћа и један те исти хучни ток на чијим обалама непомично стоје Поповићеви јунаци док протичу шарена предграђа великих градова, нови ратови, нејасна и уморна сећања на старе ратове, корона, и све светске ствари мање важне од личних судбина.

Као и његов лик из приповетке „Сан Космоса Старуха”,  пчелар Амиш са америчког севера који „кад заспи, пчеле му слећу на душу”, Никола Поповић је угасио агресивне слике, угасио телевизор, упалио ватру приповедања, приповедања о приповедању, о људима. Убацио је у своје приче друге приче, у Будимпешту путника из Индије све са његовим породичним тигром. Приповетке су не само повезане токовима мисли, атмосфером, географијом чак и када иду од Палерма до Будимпеште, већ и ликовима. Повезане су тржницама, пијацама и уличним Сократима Италије и Мађарске.

Изгледа да намерно Поповић не жели калуп, а још мање у њега да улије лепак јединствене радње од корице до корице. Тиме би прескочио магичну обавезујућу црту иза које званично стоји роман. Сигуран сам да његови читаоци – јер он их има много ма колико их мало било на располагању за све књиге – прижељкују да се он нађе са друге стране те границе.