Стишала се антилитијумска политичка буна

Предрасуде су погрешна уверења сазнајно поражавајућа за здрав разум, уједно и препрека за разложно политичко лидерство и одлучивање. Ово начело важи за све стратешке и конкретне политичке одлуке, посебно за оне под велом контроверзе.

Медијско-политичка бука око рударења литијума привремено је обустављена. Није успела опозициона „антилитијумска политичка буна”, али су у јавности остале бројне предрасуде које се односе на рударење литијума и бората, као и на пратећу индустрију јонско-литијумских батерија и индустрију електричних аутомобила у Србији.

Наводна употреба „прљавих технологија” и експериментални карактер пројекта „Јадар” најчешће је коришћена предрасуда, дубоко укорењена у критички антилитијумски дискурс. Излишност пројекта „Јадар” неретко се доказује и осцилацијама у цени литијума, док се економски ланац који спаја рудник литијума, индустрију батерија и индустрију електричних аутомобила медијски „руши” сталним навођењем изгледне и еколошки безбедније индустрије натријумских батерија.

Поменута научнотехнолошка достигнућа важе као разлози за отказивање „економског гостопримства” потенцијално највећем директном инвеститору у нашу земљу, компанији „Рио Тинто”.

Употреба „прљавих” технологија, тачније ризични, радикално иновативни пројекат ископавања и прераде литијума и бората кључни је еколошки аргумент против рудника. Наводно компанија „Рио Тинто” у спрези с актуелном влашћу Србију третира „огледно добро” за неистражене технологије које употребљава ова грамзива мултинационална компанија. Еко-наратив обавијен је велом апокалиптичних сценарија у којима се издвајају сторије о сумпорним кишама, као и о тровању земље и река у долини Јадра и Србији уопште. Угрожена је и пољопривреда, која је одједном највећа развојна шанса у јадарском крајолику, иако је много више и плодније и необрађене земље прве класе у Војводини.

Читав еколошки антилитијумски дискурс не прати гвоздену логику чињеница својствену пројекту „Јадар”. Небројено пута доказано је да нема сумпорних испаравања, као и да се у процесу прераде користе познате и проверене технолошке процедуре и, најзад, више пута је јасно показано да свака процена економске користи од пољопривреде и отварања рудника литијума и бората иде у корист рударства. Уз то, по нацрту Студије о утицају пројекта „Јадар” на животну средину јасно је да се пољопривредне активности могу несметано одвијати, мимо рударско-прерађивачког комплекса и депоније.

Реторички блеф о „Србији као огледном добру ’Рио Тинта’” лако се контрачињенички раствара у околност да је патент за процес прераде руде јадарит одобрен у ЕУ. Будући да ЕУ има највише светске стандарде у заштити животне средине, излишно је говорити, барем начелно гледано, да је пројекат „Јадар” споран. На држави Србији је да развије механизме праћења и контроле поштовања у свим фазама рада компаније „Рио Тинто”. Исто тако, у циљу реализације пројекта „Јадар”, компанија „Рио Тинто” је направила пилот-фабрику прераде јадарита у Аустралији. Лако је извести закључак да будући пројекат „Јадар” није никаква неодговорна технолошка играрија моћне рударске компаније. Ако ништа, због властитог профита, у ери високих еколошких стандарда на Западу, „Рио Тинто” ће морати да нађе равнотежу између економске користи и заштите животне средине. Треба додати да је аквизицијом компаније „Аркадијум литијум”, компанија „Рио Тинто” ушла међу три највеће компаније које се баве ископавањем и прерадом литијума у свету. Дакле, нема говора о импровизацији било какве врсте, већ о пословним одлукама које иду у правцу подизања технолошких и економских перформанси улагача у нашу земљу.

Читава ствар око екологије лако се може двоструко осигурати споразумом који је држава Србија закључила с Европском унијом јула ове године, којим се налаже концепт социјално-еколошки одговорног рударства. Такође, ЕУ ће од 2027. године да примењује батеријски пасош. Замисао Европљана је да нема трговине батеријама чије сировине нису добијене на еколошки исправан начин. Као актер у европској батеријској „будућности”, „Рио Тинто” је из тржишних и законских разлога обавезан да погон за прераду и депонију изгради према европским стандардима друштвено одговорног рударства.

Сва антилитијумска хистерија базирана на еколошким премисама и политичко-квазиеколошким закључцима представља опасну запаљиву пропаганду која прави економско-геополитички рачун без крчмара. Конкретно, поменута медијско-политичка стратегија руши једину суштинску спону Србије и ЕУ и спречава раст економије базиране на ефикасном коришћењу природног ресурса, научних знања и иновативне технологије у нашој земљи.

Истовремено, побијање оправданости пројекта „Јадар” навођењем скокова и падова берзанских цена литијума последњих година, промашује временски оквир релевантан за сам рудник. Наиме, у постојећим околностима, отварање рудника могуће је у распону од 2028. до 2030. године. Дакле, за економску исплативост пројекта релевантни су берзански трендови у следећој деценији, а ризик је на страни инвеститора који намерава да у Србију уложи бар три милијарде евра. Према релевантним проценама, каква је она проф. др Михаела Тоста, шефа Катедре за инжењерство у рударству и економију минералних ресурса са Универзитета Монтан у Леобену у Аустрији, потражња за литијумом ће до 2050. године порасти осам пута.

Натријумске батерије постоје и имају технолошку перспективу. Међутим, јасно је да индустријски потенцијал аутомобила заснованих на натријум-јонским батеријама није упоредив с експанзивном индустријом електричних аутомобила која се заснива на јонско-литијумским батеријама. Пре свега, због своје моћи складиштења енергије, натријум-јонске батерије се користе у индустрији електричних бицикала. Почетком 2023. године, тачније 23. фебруара, у Кини је направљен први електрични аутомобил „сехол Е10X” са дометом од 252 километра, као и с могућношћу да оствари 2.000 циклуса пуњења. Просечан електрични аутомобил базиран на литијумско-јонским батеријама има домет од 341 километар и могућност да оствари 3.000 циклуса пуњења. Уз то, јапанска „Тојота” намерава да развија концепт чврсте литијумске батерије која ће имати домет од 1.000 километара, који је недостижан за аутомобиле с натријум-јонским батеријама.

За разлику од индустрије електричних аутомобила базиране на натријум-јонским батеријама у пробној фази развитка, индустрија електричних аутомобила на литијум-јонским батеријама, према процени консултантске куће за стратегију и управљање „Мекинси”, има вредност од 60 милијарди долара. Не треба посебно истицати да готово сви велики светски произвођачи аутомобила процес електрификације базирају на литијум-јонским батеријама, а ЕУ захтева од актера на европском ауто-тржишту да повећају удео електричних аутомобила у својим производним линијама.

Да сумирам, „дискурс антилитијумских предрасуда”, иако је јако гласан и политички запаљив, тешко може да издржи проверу здравог разума и чињеница. У животу, економији и политици, постоји коначан број прилика. Србија није ретко пропуштала прилику да не искористи прилику. Отварањем технолошки реалне, економски исплативе и еколошки одрживе перспективе пројекту „Јадар”, поменути губитнички низ може се прекинути у корист свих.

Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа