Енигма Вучић

Сви знамо да постоје Кина, Русија, Немачка, Француска, Велика Британија и САД, знамо да постоје и Намибија, Бразил, а чули смо и за Мадагаскар. Нико, међутим, није чуо да постоји земља која се зове Запад. Па ипак, та одредница се све чешће користи управо у том контексту. Недавни интервју председника Србије дат новинару Би-Би-Сија носио је, на пример, радни назив – иде ли Србија ка Западу или Русији и Кини?

То је, заправо, као да неко пита да ли више волите крушке и мандарине или „еурокрем”. С обзиром на то да вам је потребно и једно и друго, сасвим је умесно рећи да од то двоје највише волите питу зељаницу. Чини се, уосталом, да је и наш председник управо тако некако одговорио на дилему коју је отворио новинар Би-Би-Сија.

Па ипак, ова наизглед географска заврзлама није тако небитна ако се преведе на политички план. У светској политици последњих неколико деценија постоје, грубо речено, два концепта. Један који националне државе види као главног актера међународних односа и други, који претпоставља појаву транснационалне елите као новог кључног актера на глобалној сцени. Неколико векова доминације првог концепта учинило је саморазумљивом идеју да само националне државе и њихови интереси, тачније њихови лидери, одређују токове светске политике. Неретко смо зато збуњени кад видимо да се неке земље, тачније њихови политички представници, понашају наизглед нерационално или чак супротно сопственим националним интересима.

Ако се, због лакшег разумевања, ови концепти персонализују могло би се рећи да су заговорници првог приступа, на пример, Путин, Си, Трамп, Орбан, Фицо, Ердоган... – помињем само домаћој јавности познатије личности, а да су на другој стани не само високи званичници бриселске бирократије, већ и значајне политичке личности као што су Бајден, Шолц, Бербокова, Макрон, Руте, као и већина премијера и министара земаља ЕУ.

Прве бисмо могли да посматрамо као релативно самосталне лидере, а друге као политичке представнике моћног, добро умреженог глобалног финансијског, медијског, војног и политичког механизма. Први се боре, поједностављено речено, за интересе својих држава и јачање њихове снаге, а други за интерес транснационалног капитала за који се верује да је носилац свеукупног светског прогреса и благостања.

Та слика, наравно, није црно-бела. Постоји сива зона у којој се налазе они који из неких разлога нагињу на обе стране или чак истовремено припадају обема групама. Можда типичан пример представља италијанска премијерка Мелони. У тој групи истакнуто место заузима и председник Србије. И то је оно што збуњује не само домаћу, него и светску јавност. Чини се да је и интервју за Би-Би-Си вођен тако да покуша да одгонетне којем ће се „царству” дугорочно приклонити.

Вучић нема сумње, а то не крије и радо истиче, ради у интересу Србије, али истовремено доприноси и промовише интересе транснационалног капитала. Та противречност, ако се уопште може тако назвати, према једном тумачењу последица је његове свесне жеље да искористи транснационални капитал како би економски ојачао Србију, што се види као приоритетни национални интерес. За друге тумаче, он националну реторику користи како би пацификовао српски национализам и земљу увео у транснационалне воде. Не припадам ни једнима ни другима, нити сматрам да је разумевање мотива који руководе државнике у њиховим политичким изборима најважније сазнајно питање. Ипак, у мери у којој је и оно важно, чини се да је Вучић човек који се руководи максимом tempus ipsum affert consilium (време само по себи доноси савете).

Важније од унутрашњих мотива јесу друштвене околности и читање историјских путоказа. Они који су, на пример, вођени макар и најузвишенијим идеалима свог времена, били против индустријализације, завршили су у историјском ћорсокаку. Они који нису препознали сумрак империја, па су стали у њихову одбрану, такође су завршили на историјским маргинама. Зато се и данас поставља питање да ли је будућност света (а упркос свему, мора се веровати да има будућности) у систему националних држава или у настанку глобалне империје чијем настанку и јачању, али и изазовима с којима се суочава, сведочимо. До јуче је то питање било повезано са судбином Русије, данас је много више повезано с питањем да ли ће Трамп (ако га не убију) политички извући САД из те транснационалне империје или ће на следећим изборима неки продукт вештачке интелигенције вратити САД на глобалистички пут.

Међутим, постоји и нешто треће. Србија није први пут пред великим избором. Византија и Млетачка република; Русија и Аустроугарска; силе Осовине и силе Антанте; Варшавски пакт или НАТО – све су то били избори пред којима се Србија налазила и никада није дала потпуно једнозначан одговор. Стефану Немањи је папску круну на главу, по свој прилици, ставио православни архиепископ; питање русофилства или аустрофилства има одраз и у двема модерним српским династијама; Пакт са силама осовине зачињен је најзначајнијом герилом у поробљеној Европи; несврставање је било одговор на дилему Исток или Запад. Након таквог историјског искуства било би заиста необично, а вероватно и немогуће, да Србија данас недвосмислено стане на било коју страну. Сви ти избори имали су одређене последице на њену будућност и унутрашње прилике, али сви су били аутентични.

Осим друштвено-историјских околности, спољних притисака који се често испољавају као унутрашњи притисци, личних особина утицајних политичара, треба дакле, имати у виду и силу историјског наслеђа. Чини се да у случају Србије она делује снажније од других фактора и у односу према најзначајнијим питањима данашњице. То наслеђе није искључиво ни проруско, ни прозападно, већ је просрпско. Свако ко би покушао да се једнозначно определи према притисцима који долазе било с једне или друге стране суочио би се са снагом тог наслеђа које се исказује кроз специфичну политичку културу. Неки јој се диве, неки је презиру и омаловажавају, али сви је прихватају као друштвену чињеницу која усмерава размишљања и хтења тихе већине.

Зато је Вучић у праву кад каже да не седи на две столице него на једној – српској. Другачије и не би могао, све и да хоће. Та столица није ни удобна, ни бог зна како стабилна, више је хоклица, такорећи квргава цепаница коју је време обликовало, али другу немамо, нити нам је ко стварно нуди. Не знам да ли су они који су анализирали Вучићев интервју и то забележили, али требало је да јесу.

Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа