Скрипта за аутократе
Сви они уче из истих скрипта која у детаље разрађују начине како угушити слободу изражавања и ућуткати медије. Сви они затровани осећајем моћи и сопствене величине желе да се ослободе критичара који су склони да стално пропитују и преиспитују одлуке власти.
Америка се поносно деценијама представља као лидер слободног света, а њен прошли и будући председник медијске посленике који му нису склони назива „непријатељима државе”. Израел се деценијама такође поноси титулом „једине демократије Блиског истока”, а њихов премијер из мандата у мандат минуциозно ради на плану уништавања слободе медија.
Доналд Трамп ослања се на најбогатијег човека света и власника платформе „Икс”, која допире до стотина милиона људи. Спрега политичке власти и корпоративне моћи – готово несхватљиво концентрисане у рукама једног човека – омогућава савршену контролу. Кад новинарски професионалци неће да устукну, организује да се забрани предизборни уводник у „Вашингтон посту”, који традиционално подржава демократског кандидата.
Бенјамин Нетанјаху, још један од типичних протагониста јурњаве за неконтролисаном моћи, никад није крио гађење према слободи штампе, па је кренуо у обрачун с либералним медијима, који га критикују као „диктатора” који је покушавао да Врховни суд стави под контролу извршне власти, због покушаја да избегне три судска процеса под оптужбама корупције, преваре и кршења поверења јавности, због начина вођења рата у Гази или због занемаривања судбине јеврејских талаца који су 14 месеци у Хамасовом заточеништву.
Десетине других ауторитараца широм света пажљиво размењују иста скрипта и уче једни од других како би себи обезбедили да их новинари не узнемиравају у њиховој племенитој мисији укидања слобода и завођења демократије. Шапирографисан је то клише у којем се мења име, али резултат је исти.
Случај израелског „Хаареца” разоткрива исту матрицу понашања белосветских аутократа који би да у њиховим земљама не постоји независно судство, да војска, полиција и снаге безбедности буду под њиховом личном контролом и, наравно, без слободних и критички настројених медија.
Нетанјаху се, после налога за његово хапшење које је издао Међународни кривични суд у Хагу због ратних и злочина против човечности почињених у појасу Газе, осећа као рањена звер у кавезу. Тврди да је прогањан и јефтином заменом теза оптужује све своје критичаре за антисемитизам. Пошто такав „аргумент” не може да употреби против новинара „Хаареца”, наложио је влади да бојкотује лист.
Док се „пријатељски медији” награђују, „Хаарецу” се заводе економске санкције, забрањује коришћење јавних фондова за оглашавање или претплату. Све је то део дугорочног плана да се ућутка либерално гласило које има врхунске новинаре.
Када је 2022. формирана најдеснија влада у историји Израела, премијеров лојалиста и министар за комуникације Шломо Кархи формулисао је типичан приступ који власти имају у „нелибералним демократијама”: „Ми смо представници изабрани од народа и ми можемо да мењамо систем власти уколико то хоћемо.”
Показује се да хоће. Министар је саопштио намеру да у оквиру ширег плана „реформи” приватизује јавног ТВ емитера, канал Кан, и да прекине владино оглашавање у дневнику „Хаарец”. Оба гласила знају да буду критички настројена, а милитантни ционисти, радикални националисти и представници странака ултраортодоксних Јевреја у кабинету то не воле.
Сви ауторитарци опсесивно желе максималну контролу. Простор толеранције „0” (и словима нула).
Кад је пре неколико недеља отворена зимска сезона Кнесета, парламента, Нетанјахуова влада представила је дугу листу закона који циљају независне медије. Неки се односе на мрежу Кан, други би да властима и политичким актерима дају право да затворе медије који „угрожавају безбедност Државе Израел”.
Уколико се закони прихвате, сваки политички лидер, подразумева се на власти, биће у прилици да затвори било који вебсајт или медиј који стопроцентно не следи владину политику. Израелска армија је крајем септембра затворила представништво телевизије Ал Џазира на окупираној Западној обали. Мрежа која је сведочила о репресији над Палестинцима и чију су угледну новинарку убили израелски војници, описује се као „канал отрова”. Великој светској агенцији АП забрањено је емитовање уживо из Газе.
Све су то класични маневри репресије јер само власт има монопол процене шта је „угрожена безбедност”. Кад се изгласа такав закон, онда и студенти који протестују лако могу да се прогласе за непријатеље државе. Ништа необично да значајан број Израелаца уопште не зна шта војска ради у њено име, зашто је Израел суочен с растућом изолацијом по свету, зашто је пред Међународним судом правде оптужен за геноцид или зашто је Међународни кривични суд налогом за Нетанјахуово хапшење од њега направио бегунца од правде.
Тиме се амбиције за контролу не завршавају. Нетанјаху би да под своје стави и приступ интернету, да цензурише сајтове који га критикују или објављују извештаје који су процурили са затворених састанака. Не би ту било неке разлике између Израела, Русије, Кине, Ирана, Турске, Мађарске...
Скрипта још пишу да се оркестрираном, добро организованом, а понекад и од државе финансираном кампањом треба обрушити на непоћудне новинаре који измичу контроли. Пре неколико година, Нетанјаху је оптуживао медије да су против њега покренули „лов на вештице”. Премијеров конзервативни Ликуд поставио је по читавој земљи билборде који су приказивали лица четири угледна новинара. Испод је писало: „Они неће одлучивати.” Познати сценарио: приказати себе као жртву прогона нечасних сила које не желе ништа добро својој земљи.
Нетанјаху годинама није дао интервју ниједном од водећих медија на хебрејском. Игнорише их, што му омогућава да оспорава њихов професионални интегритет и легитимитет. Штавише, често их вређа и набусито одговара на њихова питања. Тако је обучио и своје најближе сараднике и тако је форматизовао своје све агресивније десничарске следбенике.
Новинари који прате судске процесе против Нетанјахуа стална су мета напада десничара који их „у име народа” оптужују за навијање против премијера, прете им и на све начине покушавају да ометају њихов професионални рад.
Новинари и ТВ екипе недавно су били брутално нападнути кад су покушали да извештавају о ракети Хезболаха која је погодила кућу на северу Израела, када су желели да обавесте о покушају инвазије крајњих десничара на затвор у којем су Палестинци, кад су покривали демонстрације ултраортодоксних Јевреја који се противе регрутацији, кад су пратили велике протесте током којих су демонстранти позивали на примирје у Гази како би се ослободили таоци и кад су носили транспаренте називајући премијера убицом.
Насиље и кампање против новинара само су део плана да се новинари обесхрабре и ућуткају у обављању посла који им по свим стандардима професије налаже да трагају за истином, без обзира на то до чега ће и до кога доћи.
Свака аутократска власт не воли новинаре, али обожава сопствене пропагандисте. Кратак је пут од „једине демократије Блиског истока” до парија државе којој је агресивни премијер навукао атрибуте расистичке апартхејд државе.
У скриптама још пише: слобода медија састоји се у праву да кажемо све оно што ви на власти желите да чујете. Сви други су смеће, олош, издајници, мрзитељи сопствене земље.
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


