Кијев хоће „некакву„ победу

„Укра­ји­на не мо­же си­лом да по­вра­ти Крим. Не­ма­мо сна­ге за то. Не мо­же­мо се­би да до­зво­ли­мо да из­гу­би­мо но­ве хи­ља­де љу­ди, да они не­ста­ну, са­мо да би­смо по­вра­ти­ли по­лу­о­стр­во. Оста­је нам је­ди­но да се осло­ни­мо на ди­пло­ма­ти­ју“, из­ја­вио је пре не­ко­ли­ко да­на укра­јин­ски пред­сед­ник Во­ло­ди­мир Зе­лен­ски.

Да ли ова из­ја­ва мо­же да се ту­ма­чи као из­ве­стан ко­рак бли­же ка пре­стан­ку ору­жа­ног су­ко­ба Ки­је­ва и Мо­скве по­ка­за­ће се у на­ред­ним да­ни­ма. Ва­ља до­да­ти и да је по­ме­ну­ти ја­сно ис­та­као да ње­го­ва зе­мља на вој­ном пла­ну де­фи­ни­тив­но не мо­же да ура­ди ни­шта без кон­крет­не стра­не по­мо­ћи.

Под­се­ти­мо, „План по­бе­де” ко­ји је Зе­лен­ски пре не­ко­ли­ко не­де­ља пред­ста­вио сво­јим пар­ла­мен­тар­ци­ма и стра­ним са­ве­зни­ци­ма, ни­је иза­звао по­себ­ну па­жњу. Уоста­лом, ни­је оти­шао да­ље од прет­ход­них зах­те­ва да Укра­ји­на до­би­је по­зив за при­ступ у НА­ТО и ЕУ, ви­ше на­о­ру­жа­ња без ре­стрик­ци­ја за ње­го­ву упо­тре­бу, без­бед­но­сне га­ран­ци­је, пер­спек­ти­ву за по­рат­ни раз­вој. На­рав­но, тра­же­но је и да Ру­си­ја по­ву­че сво­је ору­жа­не сна­ге са свих укра­јин­ских те­ри­то­ри­ја...

Та­да је Зе­лен­ски на­ја­вио да у ње­го­вом обра­ћа­њу са­ве­зни­ци­ма по­сто­је и три зах­те­ва ко­је не же­ли да обе­ло­да­ни. Су­де­ћи по про­шло­не­дељ­ним де­ша­ва­њи­ма то би мо­гла да бу­де ак­ту­ел­на (пре­ћут­на) аме­рич­ка са­гла­сност за упо­тре­бу да­ле­ко­мет­них ра­ке­та, па чак и до­зво­ла да Укра­ји­на кре­не у из­град­њу ну­кле­ар­ног по­тен­ци­ја­ла.

Ипак, као глав­на ди­ле­ма оста­је: шта би укра­јин­ски на­род при­хва­тио као – „крај ра­та“? Јер о то­ме де­фи­ни­тив­но не­ма са­гла­сно­сти, ни на уну­тра­шњем пла­ну, ни у од­но­си­ма са са­ве­зни­ци­ма са за­па­да. Ко­га би сла­ви­ли као по­бед­ни­ка: сво­ју вој­ску, евен­ту­ал­не „осло­бо­ди­лач­ке” стра­не тру­пе, ка­ко би де­фи­ни­са­ли бу­ду­ће гра­ни­це, ком де­лу све­та би се окре­ну­ли? Да ли би при­ста­ли да их и да­ље во­ди власт ко­ја их је још 2014. уву­кла у су­коб са до­ју­че­ра­шњим пр­вим ком­ши­ја­ма и сво­јим де­ло­ва­њем учи­ни­ла да зе­мља из­гу­би тре­ћи­ну те­ри­то­ри­је? Шта би им зна­чи­ла ту­ђа по­бе­да на укра­јин­ском тлу, по­што соп­стве­ну не мо­гу да из­во­ју­ју?

По свој при­ли­ци, Евро­па је при­лич­но бли­зу при­хва­та­ња ста­ња ко­је је услед вој­них опе­ра­ци­ја на­ста­ло на те­ре­ну. Овај су­коб је ис­цр­пео др­жав­не бла­гај­не свих на Ста­ром кон­ти­нен­ту, та­ко­ђе у не ма­лој ме­ри и аме­рич­ке нов­ча­не ре­зер­ве што је сва­ка­ко до­ве­ло и до сме­не у Бе­лој ку­ћи у Ва­шинг­то­ну. Све­му то­ме мо­ра­ће да се при­ла­го­де и Укра­јин­ци. Ка­ко они ко­ји су то­ком бом­бар­до­ва­ња би­ли при­мо­ра­ни да жи­ве по по­дру­ми­ма, та­ко и они дру­ги ко­ји су да­не про­во­ди­ли под ту­ђим не­бом, па и на туђ ра­чун.

Сви­ма је ја­сно да Европ­ска уни­ја ни­је ни спрем­на ни вољ­на да пре­ко но­ћи при­ми Укра­ји­ну у сво­је ре­до­ве. Ипак, ра­ди се о зе­мљи ко­ја је у ра­ту чи­ји ис­ход је и да­ље не­из­ве­стан и чи­ја бу­дућ­ност, еко­ном­ска и по­ли­тич­ка, у овом тре­нут­ку из­гле­да при­лич­но ма­гло­ви­то. По­го­то­во што на ди­за­ње европ­ске рам­пе че­ка­ју и не­ке дру­ге зе­мље, и то по­ду­же. Ме­ђу та­кви­ма је и Ср­би­ја. По­пу­шта­ње са­мо јед­ном кан­ди­да­ту, без по­дроб­них и при­хва­тљи­вих об­ја­шње­ња, оста­ле би ла­ко мо­гло да окре­не на дру­гу стра­ну, ка Ру­си­ји и Ки­ни.