Шведска успешно упошљава особе са инвалидитетом

У зеленом предграђу Стокхолма, склоњеном од градске вреве престонице Шведске, налази се Дневни центар за особе са физичким и интелектуалним сметњама. У коме се особе са инвалидитетом оспособљавају за обављање једноставних послова, као што је баштованство или помоћ у кухињи, играју фудбал и учествују у различитим уметничким радионицама.

Пре четрдесет година, када је центар отворен, његови штићеници углавном су обучавани како да шију, праве таписерије и завесе или обрађују дрво. Данас, они три пута недељно похађају школу театра и једном годишње праве представе у центру, а часове из музике имају два-три пута недељно, па није ретко да вам добродошлицу у овај центар пожели Бетовенова „Елиза” или вас сачека неко од Вивалдијевих годишњих доба.

Самра Пировиц, менаџер овог центра који је намењен особама од 20. до 65. године, истиче да сваки дан у њега долази 48 особа – неки од њих живе код куће са родитељима, а многи живе у дому и у центар их довози и одвози такси, специјализован за превоз особа са инвалидитетом. У центру бораве од осам ујутру до четири поподне, а међу штићеницима има оних који су готово потпуно самостални, са којима је најлакше радити и оспособити их да обављају обичне послове, али има и особа којима је потребна дугогодишња рехабилитација.

„У близини центра налази се једна продавница и у њој једном недељно наши штићеници пакетирају робу, слажу је на полице и раде као помоћни радници, али је са њима увек један персонални асистент који им помаже у раду. Послодавци увек мало зазиру када им кажемо да ћемо послати наше кориснике, али се опусте када додамо да ће са њима бити асистент који ће их надзирати и објашњавати како се обављају послови.

Они су плаћени по сату, неко може зарадити десет евра дневно, а општина је та која исплаћује новац нашим корисницима – ми подносимо извештај колико су сати они провели на послу. У принципу, они се у центру обучавају одређеним пословима, а радну праксу имају у локалним продавницама.

Ми се трудимо да извучемо максимум од њих – знамо да не могу да направе гулаш, али могу да оперу салату и исеку кромпир који се ставља у гулаш, не могу да саде цвеће, али могу да га заливају... Некима од њих довољно је рећи: ’Обуци јакну, напољу је хладно’, а некима је потребна помоћ око облачења”, каже Самра Пировиц, са којом смо разговарали у оквиру пројекта „Пулс Европе – медијске посете ЕУ”.

Иако у Шведској не постоји јединствен регистар особа са инвалидитетом, па различите државне статистике сведоче да ова скандинавска земља има између 10 и 30 процената особа са неким обликом физичког и менталног хендикепа, подаци којима располаже канцеларија омбудсмана за особе са инвалидитетом у Стокхолму говоре да је током прошле године у дневним центрима за особе са инвалидитетом боравило 3.144 корисника.

„У Стокхолму постоји доста оваквих центара, неки од њих можда никада неће водити функционалан живот, али је Шведска пронашла начин да их упосли, због чега ова скандинавска земља важи за једну од најбољих држава на свету за особе са инвалидитетом.

Када проценимо степен њиховог хендикепа и обучимо их за обављање послова у складу са њиховим могућностима, наши штићеници два пута годишње иду на обуку за посао – како се пише пословна биографија, како се разговара са послодавцем , како се од њега добијају информације о послу за кога аплицираш, како се јављају шефу да су болесни и да се тог дана неће појавити на послу... Физичка активност јесте важан сегмент нашег друштва, због чега ми инсистирамо да они што више вежбају и проводе време напољу, колико год то временски услови дозвољавају од краја фебруара до почетка новембра.

У неким групама налази се по двоје-троје штићеника, а у неким је по 12-13 особа са једним супервизором – са њима углавном раде болничарке које су специјализоване за рад са особама са хендикепом, деменцијом и Алцхајмером, и које након завршене средње школе још три године морају да се едукују за рад са овим особама.

У центру ради седамнаест запослених и сви морају проћи кроз тренинг како да радно оспособе особе са инвалидитетом. Највећи број штићеника центра завршио је основно и средње образовање у специјалним школама, а о некима родитељи брину до 30. или 35. године, па када уђу у дубоку старост и не могу више да брину о њима, онда нам пошаљу своје дете у четвртој деценији да се ми о њему старамо и оспособимо га за самостални живот.

Они који не живе са родитељима најчешће живе у социјалним становима заједно са још троје-четворо особа, уз надзор стручњака који са њима раде три-четири сата дневно, након чега дођу у наш центар у коме проведу од четири до осам сати”, закључује Самра Пировиц.