Украјинци размишљају о повратку кућама

Украјински град Маријупољ полако се окреће нормалном животу. Према најновијим извештајима, трећина овдашњих становника, или њих 67.000‒70.000, вратило се у град где су некада живели, а све у нади да ће моћи да наставе живот који им је прекинут ратним дејствима у оквирима руске специјалне војне операције.

Како преноси лист „Украјинска газета”, на вековна огњишта до сада се вратило око 150.000 избеглих житеља некадашње совјетске републике. Углавном интерно расељених. Они други, који су уточиште потражили у земљама Запада или у Русији, а таквих је преко 10 милиона, тек ће да размишљају где да потраже своју будућност.

Како наводи Максим Ткаченко из странке Слуге народа, главни узрок повратка оних који су морали да се на неко време иселе јесте тај што на другим територијама Украјине нису наишли на услове погодне за нормалан свакодневни опстанак. Већина таквих није успела да пронађе ново запослење услед скептичног односа домаћих послодаваца према новопридошлима. Уз то плате овим категоријама радника углавном нису на нивоу оних које се исплаћују староседеоцима.

Дискриминација је веома изражена. Месечна зарада новодошлих углавном не прелази 8.000‒12.000 гривни (око 230 до 300 евра), док најнижа цена смештаја у регионима даље од фронта за исти период износи најмање 10.000 (254 евра). Такође, они који пронађу какав-такав посао губе право на компензације од стране државе које им припадају као насилно исељеним лицима. „Држава касни са помоћи избеглима и поред закона усвојеног 20. новембра који би требало да регулише ову материју. Једноставно, нема за то неопходне капацитете. То је и разлог што су се многи одлучили на повратак.”

Подсетимо, Маријупољ је смештен у Доњецкој области у којој су се водиле најжешће битке актуелног рата. Према подацима из 2012. године, значи пре тзв. наранџасте револуције у Кијеву и доласка на власт прозападних снага, овде је живело око 465.000 становника, једнако Руса и Украјинаца, као и немала грчка заједница. Већина њих радила је по овдашњим индустријским предузећима, челичанама или бродоградилиштима, пошто је ово једна од кључних лука на Азовском мору. У великој мери уништен током борби (разорено је око 90 одсто производних капацитета и стамбених објеката), град је од 2022. под управом Доњецке Народне Републике.

Главни разлог за повратак људи свакако није престанак ратних дејстава, пошто је Доњецка област и даље простор најжешћих окршаја. Али избеглих око 200.000 Украјинаца никада нису добили адекватну компензацију за своје избеглиштво. Углавном без посла, адекватног смештаја и ваљане лекарске неге, пошто централна власт исту није успела да обезбеди, и зависни од стране хуманитарне помоћи, схватили су да им је једини излазак повратак у напуштене домове, па чак и у оне који су разорени.

Такође ваља имати на уму да је начин вођења борби од стране руских оружаних снага у великој мери био усмерен на што је могуће већу заштиту живота цивилног становништва, и поред чињенице да су се на мети честих бомбардовања налазили превасходно објекти инфраструктуре и војни положаји. Уз то, дужина рата променила је и став Украјинаца према руководству у Кијеву, а наклоност председнику Володимиру Зеленском, према најновијим подацима, пала је на свега 16 процената. Истовремено бивши први човек украјинских оружаних снага, генерал Валериј Залужни, може да рачуна на подршку 27 одсто земљака.

Али, вратимо се избеглима. Поменути број повратника односи се, пре свега, на територије које су услед војних операција потпале под контролу руских оружаних снага. Другим речима, у оне делове земље који су потпали под руску власт, поверење у заједнички живот са комшијама враћа се далеко брже него у оне који и даље спадају под јурисдикцију Кијева.

Ово ће свакако бити значајна чињеница када две стране крену у истинске преговоре о примирју, па и о закључењу коначног мира. Јер избегли народ ће морати да одлучи коме ће се приклонити, где ће наставити да живи, које делове земље ће обнављати са вером да то има смисла и да обезбеђује свима бољу будућност. При томе ваља имати на уму да је овдашња радна снага увек била усмерена на тешку индустрију која ће и по окончању сукоба бити у жижи и кључни чинилац развоја и Украјине и Русије.

Са друге стране, сем интерно расељених, на проблеме наилазе и они који су се нашли у иностранству, пошто земље домаћини и разне хуманитарне организације полако остају без оне количине средстава које би могле да задовоље ове потребе а да истовремено не наруше стабилност на домаћем плану. А та стабилност увелико је уздрмана већ и самим прекидом сарадње на релацији Русија‒ЕУ, и падом стандарда у једном броју западних земаља.