У клопци страних зајмова

Докле ће трајати „гордо посртање” динара, с колико ће га милиона евра из девизних резерви Народна банка још подупирати и колико ће изгубити на вредности – нико не зна. Па ни гувернер Народне банке Србије Радован Јелашић. Као што је тврдио да нема доње границе у његовом јачању, доследно ту границу не види ни у суноврату. Проблем је овог пута што та обрнута операција кошта. И то пуно. Колико, за сада је тешко израчунати, што за ову причу и није од пресудне важности.

Тешко скрпљене девизне резерве од око девет милијарди евра, углавном штедња, обавезне резерве банака и нешто мало државног капитала, топе се као лед на сунцу. За само неколико седмица потрошено је пола милијарде евра, а динар незаустављиво наставља да пада. Докле – нико не зна.

И док курс лети доле, сви, па и НБС, нешто ишчекују. Једни с посебном пажњом чекају божићне и новогодишње празнике и долазак гастарбајтера од којих се очекује да донесу хрпе девиза, а да их ми откупимо по много нижој цени. Други сневају да ће се Србија кроз тек заковитлану глобалну финансијску кризу јевтино провући.

Изгледа, међутим, да од свега тога нема ништа. Поједини банкари тврде да се гувернеру, а преко њега свима нама, као бумеранг враћа неконтролисано задуживање преко такозваних крос бордер кредита, односно зајмова које су „домаће банке са страним капиталом” омогућавале српским фирмама из фондова својих централа у иностранству, заобилазећи тако правило НБС о полагању обавезне резерве. Тако су те банке, уз прећутно одобрење НБС, до краја августа ове године унеле око 3,6 милијарди евра или пет милијарди долара.

Поједини економисти су у доба цветања таквих зајмова упозоравали да ће нам се ти кредити грдно осветити када дође време за њихову отплату и да ће се на удару наћи девизне резерве земље, а платни дефицит постати још пренапрегнутији.

Стизала су, међутим, „бенседин” умирења да то нису дугови државе, већ реалног сектора и грађана и да ће они о томе „лупати главу” када дође време отплате. И дошло је јер је почело осетније враћање тих позајмица. Управо се динари масовнои масивно, преко девизног тржишта, мењају за девизе ради плаћања тих рачуна. Пошто девиза нема довољно, а да курс не би одлетео у небо, НБС је принуђена да дневно интервенише десетинама милиона евра. И тако спасава оне којима је месецима гледала кроз прсте и поред упозорења стручњака.

Још у време вишемесечног јачања динара у односу на евро било је економиста који су тврдили да се инфлација и каква-таква привредна активност не могу заснивати на јевтином девизном курсу, као и да ће нам се поспешивање увоза на такав начин осветити високим трговинским и платним дефицитом, а да ће „плитко”, скоро дневно, девизно тржиште почети да тражи све веће суме стране валуте којих баш тада неће бити довољно.

Неравнотежа је сада ту. Питање је како је „испеглати”, а да девизне резерве не западну у још већа искушења.

Да ли је, можда, време да од ММФ-а већ сада затражимо расположиву 2,1 милијарду долара, колико на основу наше квоте можемо да повучемо или да још неко време спавамо на ловорикама оквирних 520 милиона долара? Монетарне и економске власти мораће да се озбиљније покрену у отклањању узрока пада курса националне валуте, а не да само свакодневним девизним интервенцијама лече повишену температуру српске привреде, немајући тачну дијагнозу правих жаришта болести која је снашла наш динар, а преко њега и економију. Ако се свет дигао на ноге да се спасе од финансијске кризе и рецесије, као и да предупреди још теже последице, питање је шта чекају власти у Србији.

Иако многи верују, време није савезник Србије. А можда су курс и осипање девизних резерви тема за целодневно разматрање у парламенту?