Сви смо ми исти

Када дође понедељак, од Горана Трикићa вероватно нико није срећнији. Опере руке, обуче униформу и крене у акцију. Тацне се за трен ока зацакле а свака столица дође на „своје место”. Још ако гост приупита нешто, следи више него љубазан одговор. И тако већ пет година овај корисник Креативно-едукативног центра за ментално недовољно развијене особе КЕЦМНРО, помаже у ресторану „Мекдоналдс”. Захваљујући овој хуманитарној организацији, двадесетчетворогодишњи Горан са другарима из Центра доказује да смо, како гласи њихов слоган, сви исти. Од када је 2002. године основана ова невладина организација, њена најважнија мисија, како објашњава председница Маргарета Кецман, јесте радно оспособљавање и ангажовање ментално недовољно развијених особа.

– Трудимо се да кроз различите радионице у Центру код њих створимо раднe навикe и вештине, а потом их укључимо на отворено тржиште. Постоји много организација које помажу овим особама али је Центар први покренуо радно ангажовање на јавним местима као успешан вид интеграције у социјалну средину. Резултати су видљиви и мерљиви. Они су постали много самосталнији и што је најважније извукли су се из изолације у којој су провели добар део живота – објашњава Кецманова и додаје да тренутно 60 корисника Креативно-едукативног центра већи део недеље проводи радно.

Пут до разумевања надлежних у великим компанијама показао се као трновит. Прва степеница коју је требало прескочити била је предрасуда.

– Послодавци су посебан свет. Њима је, логично, на првом месту профит. Требало је уложити много енергије како би почели да размишљају на хуманији начин и разбили предрасуде како ментално недовољно развијене особе не могу да дају допринос друштву кроз рад . Доказали смо да могу. Суштина је да од партнера из пословног сектора не очекујемо само да добијемо помоћ, већ да нам пруже шансу да дајемо. „Мекдоналдс” је то први препознао – каже Кецманова.

Рад деце у ресторанима овог интернационалног ланца брзе хране заснива се на једноставној комуникацији са гостима који су у почетку, признаје Кецманова, били прилично изненађени. Временом су их прихватили, чак и хвалили, што за овакве особе представља додатну сатисфакцију. Зато после сваког радног дана кући пођу пуни позитивне енергије.

– Пресрећна сам када дођем у „Мек”. Највише волим да бришем тацне и помажем колегама. Слажем се са свима, посебно са Гораном који ми је добар друг. Много ми је лепо – искрена је двадесетдвогодишња Катарина Лазић која и не зна да је, како открива Горанова мајка Смиљка, његова симпатија.

– Гоги каже да је Каћа његова девојка и како највише воли да ради заједно са њом. Док га сваког понедељка уз кафицу чекам у „Мекдоналдсу” често их посматрам како вредно помажу. Када неки пут не може да дође на посао он позове другара из центра да га замени, али зато по сваку цену надокнади пропуштени дан. Понедељак је за њега светиња – признаје мама Смиљка и додаје како је рад потпуно променио Гораново понашање који је сада одговорнији, али пре свега срећнији.

Иницијативу Креативно-едукативног центра прихватили су и „Паркинг сервис”, Јеврејска општина и компанија „Делта” у којој су две ментално недовољно развијене девојке постале део колектива малопродајних објеката. На потенцијалне опаске злурадих језика да овакви суграђани заузимају радна места здравој популацији, Маргарета Кецман каже да о томе нема говора.

– Они никоме не краду посао. Не примају чак ни плату, јер Закон то не дозвољава, али Центар од компанија, као надокнаду за њихов рад, добија донације за побољшавање услова рада. Радно ангажовање је вид рехабилитације и социјализације младих МНРО. Увек се то мора имати на уму. То што су се неки показали као компетентни да обављају послове регуларних радника, нама само може да годи. Када су у „Делтиној” продавници увидели да наше штићенице могу да убеде муштерију да нешто купи, сви смо се одушевили. Људи морају да схвате да се овакве особе задовољавају малим стварима. Требало би да знају да њима и један осмех значи много – закључила је Кецманова.