Утопијска слика света

Група која је у подруму „Заборав” једне сарајевске зграде настала далеке 1980. године и, према речима њеног фронтмена, Нелета Карајлића, старија је од свих држава у окружењу, изузимајући Грчку, у протеклом периоду постала је права светска атракција. Некадашње „Забрањено пушење”, а данас „The No Smoking Orchestrа” пуни дворане где год да наступа. После четири године и концерата у Русији, Шпанији, Грчкој, Португалији, публика у Београду имаће прилику да поново чује унца ритам и види уживо Нелета Карајлића, Емира Кустурицу, Дејана Спаравала…

Ненад Јанковић, алијас Неле Карајлић, човек који је сам себи дао титулу доктора, не воли да гледа уназад, али ће се са публиком у Београдској арени сутра увече, ипак, осврнути на прошлост и песме „Забрањеног пушења” које су обележиле један период у бившој југословенској музици.

О томе колико има симболике у томе што ће се концерт у Београду десити баш на некадашњи Дан Републике, 29. новембра, Неле Карајлић у интервјуу за „Политику” одговара:

– Дан је изабран случајно. „Гањали” смо термин близу Нове године, али се испоставило да је једина слободна субота – 29. новембар. Тек кад смо завршили све договоре око термина схватили смо о ком датуму се ради. Очигледно је да нас је судбина водила својом невидљивом руком. Додуше, наша историја је толико накрцана догађајима и празницима да који год датум изабереш или је неки светац, или нека битка, клање, прослава, бивши или садашњи празник, дан сећања. Или бораца, прехлађених, Тита, краља, Кардеља…

Да ли мислите да Вам се више никада у Београду не може поновити „инцидент” који се десио на вашем концерту на Ушћу 2004. године?

Право да Вам кажем, о томе не размишљам много. Нема бенда на свету који није барем једном гађан флашама. It is only Rock and Roll, but I Like it.

Последњих година сте веома активни у иностранству, али не и овде, ако изузмемо скорашње концерте у Новом Саду и Крушевцу. Да ли се, можда, публика овде променила и више је не занима само, како сте једном рекли, Оливер Драгојевић са песмама из „сретних” седамдесетих?

Да. Прошао је тај талас кукњаве за старим временима. Много је различитих концерата. Београд је постао део светског система. Публике има за различите садржаје. Проблем је једино што не видим ниједну нову занимљиву појаву из Србије. Прегажени смо. Изгубили идентитет. Нових аутора нема ни за лек. Клинци ни у шта више не верују. Нема утопијске слике света без које рок музика не може да постоји.

Зашто је најављено извођење опере „Дом за вешање”, чија је премијера требало да буде одржана у октобру у Београду, отказана?

Технички разлози су у питању. Није само Београд тај који је отказан. Ту је и Атина, Сполето у Италији. Невоља је што је праизведба одржана у Бастиљи у Паризу, која је једна од највећих опера на свету. Те димензије су нам дале огромне могућности, али је сада проблем то сместити у мање просторе. Тренутно се ради на смањењу декора и прављењу једне верзије која може да путује по свету. Београд ће сигурно бити на листи оних градова у којима ће опера бити изведена.

Прошли сте више од 40 земаља са „The No Smoking Orchestrom”. Вашу публику у иностранству чине људи који музику, како сте рекли, не доживљавају као робу. Колико је такве публике и да ли постоји место у коме се најлепше осећате на бини?

Срећа па је планета огромна. У овој пошасти глобализације и губљења идентитета још увек имате огроман број људи који се опире, даје знаке живота, не жели да престане да мисли. Не само у Латинској Америци, већ и у Европи, Аустралији, Јапану… Сви они деле исто осећање без обзира на то одакле долазе. А бина је место на коме се најбоље осећам и заиста ми није важно да ли се она налази у Паризу, Берлину, Риму, Буенос Ајресу или Крушевцу, Ваљеву, Младеновцу.

Чиме данас, негде по белом свету, привлачите публику – енергијом, слободом, порукама…?

Пре свега, њих интересује музика која је директно повезана са филмовима Емира Кустурице. Није важно да ли нека песма долази директно из филма или не. Они у свакој нашој мелодији, у сваком нашем ритму, виде и осећају оно што су гледали у Емировим филмовима. Управо то што сте рекли, слободу, енергију, самосвојност…

Када Оливер Стоун ђуска уз ритам „The No Smoking Orchestra”, као што је то био случај прошле недеље у Солуну, колико Вам то значи?

Искрен да будем, немам неког великог контакта са филмовима Оливера Стоуна, али Емиров пријатељ је и мој. Било ми је драго да га видим на бини. Мало се збунио јер не долази из света рок музике. Марадона се много брже сналази на сцени.

Да ли данас у Србији има места за црни хумор какав су правили „Надреалисти”?

Не бих рекао да су „Надреалисти” правили црни хумор. Црни хумор је правио живот око нас. Ми смо радили супротно. Представљали смо га у лепшем светлу него што је он заиста и био. Данас су друга времена. Не постоји телевизија која може себи да приушти толики луксуз који је у та давна времена могла државна телевизија. Данас је трка за новцем, а не трка за квалитетом и цени се онај програм који може да има велики број реклама, а не програм који има чврсту концепцију. Данас се серије праве од по 345 епизода, а ми смо у серији имали седам. Профит је сада основни мотив, а некада је мотив био да се промени свет.

Ако је каријера „Забрањеног пушења” довољна, цитирам Вас, за три живота једног Швајцарца, шта Вас онда тера да идете напред?

Живот. Несигурност. Неизвесност. Страх од помисли да можеш да будеш прегажен. У сваки нови пројекат улазимо као да нам је први, јер увек имам осећај да су нас живот и они око нас одавно претекли.