Utopijska slika sveta

Grupa koja je u podrumu „Zaborav” jedne sarajevske zgrade nastala daleke 1980. godine i, prema rečima njenog frontmena, Neleta Karajlića, starija je od svih država u okruženju, izuzimajući Grčku, u proteklom periodu postala je prava svetska atrakcija. Nekadašnje „Zabranjeno pušenje”, a danas „The No Smoking Orchestra” puni dvorane gde god da nastupa. Posle četiri godine i koncerata u Rusiji, Španiji, Grčkoj, Portugaliji, publika u Beogradu imaće priliku da ponovo čuje unca ritam i vidi uživo Neleta Karajlića, Emira Kusturicu, Dejana Sparavala…

Nenad Janković, alijas Nele Karajlić, čovek koji je sam sebi dao titulu doktora, ne voli da gleda unazad, ali će se sa publikom u Beogradskoj areni sutra uveče, ipak, osvrnuti na prošlost i pesme „Zabranjenog pušenja” koje su obeležile jedan period u bivšoj jugoslovenskoj muzici.

O tome koliko ima simbolike u tome što će se koncert u Beogradu desiti baš na nekadašnji Dan Republike, 29. novembra, Nele Karajlić u intervjuu za „Politiku” odgovara:

– Dan je izabran slučajno. „Ganjali” smo termin blizu Nove godine, ali se ispostavilo da je jedina slobodna subota – 29. novembar. Tek kad smo završili sve dogovore oko termina shvatili smo o kom datumu se radi. Očigledno je da nas je sudbina vodila svojom nevidljivom rukom. Doduše, naša istorija je toliko nakrcana događajima i praznicima da koji god datum izabereš ili je neki svetac, ili neka bitka, klanje, proslava, bivši ili sadašnji praznik, dan sećanja. Ili boraca, prehlađenih, Tita, kralja, Kardelja…

Da li mislite da Vam se više nikada u Beogradu ne može ponoviti „incident” koji se desio na vašem koncertu na Ušću 2004. godine?

Pravo da Vam kažem, o tome ne razmišljam mnogo. Nema benda na svetu koji nije barem jednom gađan flašama. It is only Rock and Roll, but I Like it.

Poslednjih godina ste veoma aktivni u inostranstvu, ali ne i ovde, ako izuzmemo skorašnje koncerte u Novom Sadu i Kruševcu. Da li se, možda, publika ovde promenila i više je ne zanima samo, kako ste jednom rekli, Oliver Dragojević sa pesmama iz „sretnih” sedamdesetih?

Da. Prošao je taj talas kuknjave za starim vremenima. Mnogo je različitih koncerata. Beograd je postao deo svetskog sistema. Publike ima za različite sadržaje. Problem je jedino što ne vidim nijednu novu zanimljivu pojavu iz Srbije. Pregaženi smo. Izgubili identitet. Novih autora nema ni za lek. Klinci ni u šta više ne veruju. Nema utopijske slike sveta bez koje rok muzika ne može da postoji.

Zašto je najavljeno izvođenje opere „Dom za vešanje”, čija je premijera trebalo da bude održana u oktobru u Beogradu, otkazana?

Tehnički razlozi su u pitanju. Nije samo Beograd taj koji je otkazan. Tu je i Atina, Spoleto u Italiji. Nevolja je što je praizvedba održana u Bastilji u Parizu, koja je jedna od najvećih opera na svetu. Te dimenzije su nam dale ogromne mogućnosti, ali je sada problem to smestiti u manje prostore. Trenutno se radi na smanjenju dekora i pravljenju jedne verzije koja može da putuje po svetu. Beograd će sigurno biti na listi onih gradova u kojima će opera biti izvedena.

Prošli ste više od 40 zemalja sa „The No Smoking Orchestrom”. Vašu publiku u inostranstvu čine ljudi koji muziku, kako ste rekli, ne doživljavaju kao robu. Koliko je takve publike i da li postoji mesto u kome se najlepše osećate na bini?

Sreća pa je planeta ogromna. U ovoj pošasti globalizacije i gubljenja identiteta još uvek imate ogroman broj ljudi koji se opire, daje znake života, ne želi da prestane da misli. Ne samo u Latinskoj Americi, već i u Evropi, Australiji, Japanu… Svi oni dele isto osećanje bez obzira na to odakle dolaze. A bina je mesto na kome se najbolje osećam i zaista mi nije važno da li se ona nalazi u Parizu, Berlinu, Rimu, Buenos Ajresu ili Kruševcu, Valjevu, Mladenovcu.

Čime danas, negde po belom svetu, privlačite publiku – energijom, slobodom, porukama…?

Pre svega, njih interesuje muzika koja je direktno povezana sa filmovima Emira Kusturice. Nije važno da li neka pesma dolazi direktno iz filma ili ne. Oni u svakoj našoj melodiji, u svakom našem ritmu, vide i osećaju ono što su gledali u Emirovim filmovima. Upravo to što ste rekli, slobodu, energiju, samosvojnost…

Kada Oliver Stoun đuska uz ritam „The No Smoking Orchestra”, kao što je to bio slučaj prošle nedelje u Solunu, koliko Vam to znači?

Iskren da budem, nemam nekog velikog kontakta sa filmovima Olivera Stouna, ali Emirov prijatelj je i moj. Bilo mi je drago da ga vidim na bini. Malo se zbunio jer ne dolazi iz sveta rok muzike. Maradona se mnogo brže snalazi na sceni.

Da li danas u Srbiji ima mesta za crni humor kakav su pravili „Nadrealisti”?

Ne bih rekao da su „Nadrealisti” pravili crni humor. Crni humor je pravio život oko nas. Mi smo radili suprotno. Predstavljali smo ga u lepšem svetlu nego što je on zaista i bio. Danas su druga vremena. Ne postoji televizija koja može sebi da priušti toliki luksuz koji je u ta davna vremena mogla državna televizija. Danas je trka za novcem, a ne trka za kvalitetom i ceni se onaj program koji može da ima veliki broj reklama, a ne program koji ima čvrstu koncepciju. Danas se serije prave od po 345 epizoda, a mi smo u seriji imali sedam. Profit je sada osnovni motiv, a nekada je motiv bio da se promeni svet.

Ako je karijera „Zabranjenog pušenja” dovoljna, citiram Vas, za tri života jednog Švajcarca, šta Vas onda tera da idete napred?

Život. Nesigurnost. Neizvesnost. Strah od pomisli da možeš da budeš pregažen. U svaki novi projekat ulazimo kao da nam je prvi, jer uvek imam osećaj da su nas život i oni oko nas odavno pretekli.