Блокада

Чедомир Антић*

У понедељак 2. децембра 2024. држао сам редовне вежбе студентима прве године на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. Зграда факултета била је полупразна, већина студената који су требали да присуствују часу били су у учионици. Када смо започели са радом, ушла је непозната девојка, са њом и нека млада жена, па још девојака. Сместа су почеле да дувају у звиждаљке, трубе и узвикују: „Блокада!”

У недељу у један сат ујутро добио сам мејл са адресе „Студенти у блокади”, где је стајало да ће група студената која је блокирала Ректорат Универзитета у Београду проширити своје деловање на суседне факултете. Нигде потписа, адресе, телефона или личног мејла. Ни спомена о некаквом студентском парламенту, разговорима са студентима факултета, запосленима на факултету...

Група од седамдесетак младића и девојка, међу којима су студенти Филозофског факултета били мањина, тако је дошла да избаци своје колеге из учионица и амфитеатара, па да тек потом сазову „пленум” – анархистички совјет на коме не важе ни демократска ни парламентарна правила. Хвалили су се касније да су на пленуму, у присуству „неколико стотина студената” прогласили блокаду факултета – не штрајк или протест за које немају довољну подршку, већ блокаду. Мојим студентима сам рекао да неће бити било каквих последица за њих (осим пропуштене или мање квалитетне наставе). Позвао сам их да по својој вољи напусте вежбе, остану на њима или се придруже блокадерима. Остао сам на свом радном месту. Ја нисам посланик некаквог ауторитарног режима који у парламенту гласа када му зазвоне звонцетом или гласније зазвижде. Ја се читавог живота борим за демократију и уставност. Нисам добијао батине, нагутао се сузавца нити боловао запаљење плућа на ногама и по мразу да би данас неко тек тако поништио достигнућа те борбе, па још то потврдио на факултету који је деведесетих година био бастион у борби за слободу и правду.

Пленумашка група није спортски прихватила такав мој став. Викали су, гурали ме, звиждали ми поред уха, један од тих непознатих људи покушавао је да ме дрмуса чврсто ме држећи за раме и да ми отме телефон. Његова другарица предлагала је да ме опљачкају. Имена то двоје знам, они нису студенти Филозофског факултета. Пратим њихове објаве, када се све заврши размотрићу степен неопходности тужбе. Када су пре десет година њихови претходници – дипломирани политиколог Филип Отовић Вишњић и студенткиња историје уметности Јелена Шишић – покушали да спрече наставу тако што је први јурио мог студента Ненада Константиновића у жељи да га удари док је мене пљунуо у лице, а друга седмицама ширила лаж да сам је бацио низ степенице и тешко повредио, па је то истина без њеног имена доспело и у новине – ја сам их тужио и у протеклих десет година три пута победио на суду. Спор још траје, али не смета ми – он има васпитно дејство.

Данас мрежама циркулишу разне клевете о мени. Непотписана објава блокадера говори како сам им се једини супротставио и како ће то остати записано као нечастан поступак. Још само да наведу шта је то часно за шта се они залажу – осим политичке злоупотребе трагедије других људи и спомињања злочина који својом себичношћу и глупошћу суштински аболирају. До данас успели су да испразне факултет, на пленумима су донели одлуку да избацују са седнице оне студенте који им се противе. Студенте историје називају јавно фашистима.

Подржавам сваки захтев за демократизацијом Србије и смену Вучићевог режима. То, међутим, није могуће извести блокадом. Посебан су проблем политички потпуно неразумно и незналачки формулисани захтеви блокадера. Режим у мирним околностима смењују грађани на улицама и странке на изборима. Универзитет треба да се изјасни, посебно после погибије петнаесторо наших суграђана у Новом Саду, за које верујем да су кривично и политички на души садашњих власти. Ипак, ја нећу да терам Норијегу уз помоћ Хитлера. Неприхватљива ми је било каква подршка тоталитарним покретима. Жао ми је што је мој факултет, пре неколико месеци, опет без подршке чланова Наставно-научног већа, пружио подршку шовинисти Динку Грухњићу, о чему сам писао у овим новинама.

Увек ћу подржати легитимни бунт студената и студентски протест када до њега дође. Ово сада је извргавање руглу наше старе установе. Увреда свима који имају добре намере. То је мера свих промена у будућности како их види амбасада САД – мала група презаштићених људи, којима нико не сме да се супростави, требало би да мимо било каквих демократских процедура и установа господари Србијом. То није промена набоље после једног ауторитарног и популистичког, али ипак на изборима изабраног режима. Драго ми је што велика већина мојих студената и колега мисли управо као и ја. То се види на улицама, незадовољство је велико, несносно, али за анархистима, те за срамотним Гораном Јешићем, бестидним Динком Грухоњићем и вишеструко необдареним Ђорђем Микетићем иде јако мало људи.

Понекад ми се чини да су давне 2006. наши анархисти плагирали блокаде од својих хрватских камарата само зато да се на улици не би видело колико их је мало. Проблем је што других нема, а то је пак последица велике компромитације наше политичке елите од 1990. до данас. Зато разумем, мада ми је жао, зашто је врло мали број мојих колега рекао јавно шта мисли о овоме. О деканском колегијуму Филозофског факултета не бих овом приликом. Ко после срамних изјава датих у Дубровнику подржава Динка Грухоњића за мене нема легитимитет. Но, ако ништа друго, сигуран сам да ће проф. др Влада Станковић, управник Одељења за историју, престати да гунђа, богорада и грди ме преко мејлова које упућује свима осим мени.

Можа се једног дана огласи и непосредно. 

Чак и Бог то понекад чини.

*Професор Филозофског факултета у Београду