Живот је борба, трчимо маратон који морамо да добијемо

Мама сам два сина, Ђорђа и Драгише. Драгиши сам донирала бубрег.

Мој супруг, Драгишин тата, био је бубрежни и срчани болесник. Планирала сам да му донирам бубрег, али је он, од срчаних проблема, преминуо у 45. години и оставио ми у аманет да свој бубрег чувам за Драгишу, јер се он лечио од своје треће године на Институту за мајку и дете. Већ у тако раном узрасту, установљен му је проблем с бубрезима, иако су нам лекари причали да ће до дијализе доћи много касније или да можда уопште неће бити потребе за дијализом.

Болест смо контролисали све до короне, која је све убрзала. Драгиши је тада било 26 година. Добио је корону, која се одмах спустила на најслабији орган, у Драгишином случају то је био бубрег. До тог тренутка мој син је водио живот здравог младића, болест смо држали под контролом.

Тог тренутка почиње Драгишина озбиљна борба са болешћу.

Дијализу смо прво радили код куће, на свака четири сата, током ноћи. Као родитељ сам све то пратила, чак су ме обучили и да превијам свог сина.

Упоредо са тим облицима дијализе, борили смо се и са боловима које је Драгиша имао у стомаку. Због тих болова проводили смо доста времена у Ургентном центру. На крају су они задржали шест месеци Драгишу у болници а да и даље нисмо могли да откријемо узрок тих болова. Мог сина су примили крајем 2021. године у болницу, а остао је све до маја 2022. године. Отпустили су га са 30 килограма мање, буквално је имао 35 килограма када је изашао из болнице.

Током његовог боравка у болници, тих шест месеци, ја сам све припремала за одлазак у Турску, на трансплантацију. Скупили смо новац преко организација Буди хуман и Покрени живот. Оба моја сина су играла фолклор, па су се ангажовала и културно-уметничка друштва, било је концерата, журки, а ангажовала се и моја фирма. Мој син није ни стигао да буде на листи у Србији, били смо принуђени да нађемо решење на другој страни.

У том тренутку, цео свет је под епидемијом вируса корона. Доктори у нашој земљи су били преусмерени на ковид центре, тимови који су радили трансплантације су разбијени по целој Србији, операција није било. Схватила сам да своје дете у Србији губим и да је једини спас и решење одлазак у Турску.

У таквим временским приликама, крећемо у болницу у Турску. Највећи проблем су правили ти несносни болови, које је Драгиша све време имао. Ми нисмо знали шта нас чека и тако смо кренули у Турску. Данас, са ове тачке, све то тумачимо као велики страх који је мој син осећао, јер је био свестан да је његов отац умро после само две и по године од почетка дијализе. Живео је у страху да је смрт ту негде. Данас, када прича о томе, он мисли да је то неки претерани страх који је окупирао његову главу, а који је притисак правио у стомаку.

У болницу Медипол стигли смо 18. јула 2022. године, а на програму за операцију смо били већ 27. јула. Требало им је само пар дана да нас припреме. Све је било савршено организовано, дневно су обављали и по десет прегледа, организовали су нам и преводиоца, упознали смо лекара, тим који ради трансплантацију. Једина примедба коју имам је да све то много кошта.

Драгиша је у том тренутку у страшном стању. Он је пут преспавао, није ни био свестан шта се дешава, јако исцрпљен, он је просто био на измаку снаге. И колико год се ја трудила да му дам снагу, он није очекивао да ће та операција бити решење. Док су га припремали за операцију, болова није било, али како је трансплантација завршена, болови су се вратили и имао је исте нападе као у Србији.

Трансплантација је добро прошла, доктор је рекао да сам донирала добар бубрег и после четири дана устала сам и почела да шетам. Драгиша је после 15 дана изашао из болнице, али како су се болови у стомаку враћали, тако су га враћали и у болницу. Ипак, кориговали су му исхрану, болови су почели да се смањују и ми смо се после месец дана вратили у Србију.

По повратку кући, син је почео да се опоравља, да живи, шета, једе разноврсније.

Данас се Драгиша потпуно опоравио. Славили смо код нас у дворишту годишњицу. Ту је мој син заиграо и своје прво коло од операције.

Када се данас осврнем на цео тај период наших живота, схватам да сам се водила паролом да је живот борба и да ми сада трчимо животни маратон и да ја морам у тој трци да победим, да освојим златну медаљу. То ме је држало. То ми је давало снагу. Људи ми кажу да сам мајка храброст. Мислим да је то нешто најплеменитије што један родитељ може да уради за своје дете, да му да део себе и тако му, по други пут, подари живот. За то морате да нађете снагу и да кажете себи да нема предаје до победе.

Више о кампањи Најважнији позив у животу сазнајте на адреси: www.najvaznijipoziv.rs