Крај владавине Башара ел Асада

Исламистички побуњеници су после муњевите и краткотрајне офанзиве изненађујуће лако заузели Дамаск приморавајући председника Башара ел Асада да после близу 25 година на власти и 13 година грађанског рата напусти земљу.

Припадници сунитске групе Хајат Тахрир ел Шам (ХТС) и њихових савезника, које подржава Турска, преко државних медија су објавили победу која означава „крај тираније”.

„После 11 дана Алах нас је благословио спасавањем од Асадове агресије против његовог народа”, написао је на платформи „Икс” Хасан Абдул Гани, командант групе коју је Запад ставио на листу терористичких организација.

Војници сиријске регуларне армије, деморалисани и уморни од рата, без отпора су предали командна места у главном граду, побацали оружје и униформе. Становници Дамаска су клицали „слободи” и радосно дочекали побуњенике који су упали у председничку палату Ал Радва односећи намештај, а запосели су и амбасаду Асадовог савезника, Ирана. По граду су се цепали председникови постери и рушиле статуе његовог оца Хафеза, који је 1971. успоставио династичку власт шиитске мањине над сунитском већином.

Према извештајима руских државних агенција, Асад је са породицом у Москви. Русија, која га је напустила, као знак искупљења понудила је свргнутом лидеру азил по хуманитарној основи. Руски медији до сада су побуњенике називали „терористима” а од када је Москва са њима ступила у контакте постали су „наоружани побуњеници”. Руско министарство иностраних послова саопштило је да је Асад напустио земљу пошто је претходно дао упутства за мирну примопредају власти.

Премијер Мухамед Гази ел Џалали изјавио је да је спреман на сарадњу са побуњеницима и апеловао на мирну транзицију власти и расписивање слободних избора, свега што је Асад одбијао. Сиријско Министарство спољних послова издало је саопштење у коме се каже да је јуче „исписана нова страна историје”.

Шокантно напредовање побуњеника почело је са северозапада земље 27. новембра, на дан примирја у либанском рату између Израела и Хезболаха, чиме је прекинуто четворогодишње затишје у земљи на чијој се територији налазе трупе Русије, Ирана, Турске, мањи контингент америчких снага у области насељеној Курдима, као и остаци џихадиста Исламске државе, чији је калифат побеђен 2019.

До сада је у борбама погинуло више од 800 особа, махом војника, а УН процењују да је расељено 280.000 људи.

Асадови противници су заузели други највећи град Алепо, град Хаму коју никада дотле нису контролисали, а у суботу су ушли и у стратешки важан град Хомс, чиме су пресекли пут од Дамаска према Асадовим бастионима на Медитерану, лукама Латакија и Тартус, где се налази руска поморска база.

Побуњеници су под контролу ставили и јужни град Дара, седиште истоимене провинције на граници са Јорданом. Дара има симболично значење јер је ту демонстрацијама студената 5. марта 2011. почео отпор режиму који је био увод у грађански рат у коме је страдало најмање 500.000 људи, а милиони су присиљени да напусте своје домове.

Власти у Дамаску никада током рата нису изгубиле контролу над толико градова за тако кратко време. Серију повлачења тумачиле су намером да се избегну уличне борбе и сачувају цивилни животи, али је јасно да је режим било све теже бранити и да регуларна армија није имала снагу за контраофанзиву.

Кључни фактор Асадовог пада је што више није могао да рачуна на подршку Русије као 2015. када га је спасла војном интервенцијом. Москва је значајне ефективе повукла из Сирије због рата у Украјини. Пошто је своје држављане позвала да напусте Сирију, Русија је апеловала на Асада да под хитно отвори преговоре са побуњеницима, али касно.

„Ако желите да кажем, да, изгубили смо у Сирији, тако смо очајни”, изнервирано је на питање новинара „Ал Џазире” одговорио Сергеј Лавров на скупу шефова дипломатија Русије, Ирана, Турске, Египта, Ирака, Саудијске Арабије, Јордана и Катара у Дохи.

„Сирија ће од сада сама морати да се суочава са правим грађанским ратом”, упозорио је у Москви Константин Косачов, потпредседник Горњег дома Думе.

Промена режима у Дамаску је несумњив геостратешки губитак Русије којој је Сирија била једино упориште на Блиском истоку, али је и велики ударац Ирану коме је Асад био кључни партнер у „Осовини отпора”. Има извештаја о повлачењу иранског војног особља из Сирије, а поједини ирански коментатори се питају зашто се Асадова армија не бори и зашто Руси не интервенишу.

Шеф иранске дипломатије Абас Арагџи рекао је да ће Техеран учинити сваки напор да се осигура безбедност Сирије и да се зауставе „наоружане терористичке групе”, али опције Техерана су ограничене иако је било извештаја да је Исламска Република разматрала могућност да упути трупе за Сирију уколико Дамаск то затражи. Тиме би се ризиковао опасан сукоб са Турском која има кључну улогу у Асадовом паду.

Анкара каже да не би требало допустити да од хаоса у Сирији корист имају терористичке организације попут Радничке партије Курдистана (ПКК) или Исламска држава. Председник Реџеп Тајип Ердоган позивао је на рушење Асада, али је од тога одустао 2022. када је понудио помирење. Од Дамаска се очекивала помоћ за повратак три милиона сиријских избеглица у Турској у замену за сарадњу против сиријских Курда које Анкара оптужује за сарадњу са ПКК. Асад је помирење условљавао повлачењем турских трупа из сиријске провинције Идлиб.

Турска сада има задатак да окупи разнородне побуњеничке групе да би се омогућило „политичко решење конфликта”, како су се у телефонском разговору пре пада Дамаска сагласили амерички државни секретар Ентони Блинкен и његов турски колега Хакан Фидан. Сиријски побуњеници саопштили су, међутим, да су, вероватно по упутствима из Анкаре, отпочели напад на снаге Курда на северу земље, што је лош сигнал који наговештава да грађански рат није завршен.

Одговор Вашингтона је недоречен и своди се на саопштење да Бела кућа „пажљиво прати изузетне догађаје”. Негира се било какво укључивања око 900 америчких војника у Сирији у операције које води Хајат Тахрир ел Шам, група која је од 2018. на америчкој листи терористичких организација. Доналд Трамп позвао је садашњу администрацију да избегне свако мешање. „Сирија је хаос, али није наш пријатељ.”

Израел је традиционално подржавао Асада, „ђавола кога знамо”, па налет побуњеника изазива дилему. Дамаск се није придружио Хезболасима током рата у Либану, а стабилна Сирија је у израелском стратешком интересу, али се страхује због појачаног иранског ангажмана и могућности да исламисти преузму контролу над оружјем из депоа сиријске армије.

Имајући у виду да је ХТС бивши огранак Ал Каиде у Сирији, посматрачи постављају питање да ли ће један ауторитарним режим бити замењен другим? Побуњеници најављују да желе да се удаље од својих џихадистичких корена и то су показали избегавајући опресију над шиитима и другим мањинским групама по Алепу, Хами и Хомсу. Нова Сирија, стара неизвесност.