У чијој надлежности је ЕПС, а у чијој ЕДС

Примена Закона о управљању привредним друштвима у власништву Србије почела је у септембру, након чега је влада донела уредбу којом је дефинисала критеријуме по којима ће се јавна предузећа (ЈП) трансформисати, или у акционарско (АД) или у друштво са ограниченом одговорношћу (ДОО). На овај начин ће 142 предузећа променити начин пословања, док ће више од 400 покрајинских и локалних јавних предузећа, која за сада нису обухваћена ни законом ни уредбом, наставити по старом.

Када је реч о министарствима, под Министарствoм привреде су сва предузећа, изузев енергетских, која ће остати у надлежности Министарства енергетике. То практично значи да је, након више од две деценије, промењена пракса по којој је свако министарство имало јурисдикције над припадајућим јавним предузећима. Тако ће убудуће Министарство енергетике надзирати ЕПС и Србијагас а привреде ЕДС и сва друге енергетска предузећа.

Прописима који су недавно усвојени, пре свега Стратегију државног власништва и управљања привредним субјектима и Закон о привредним друштвима, учињен је важан корак напред у стварању модернијег регулаторног оквира и ефикаснијем управљању. Претежну надлежност над поменутим трансформисаним правним лицима у државној својини однедавно има Министарство привреде, јер је европска пракса показала да се централизацијом власничке функције стичу бољи предуслови него до сада за успостављање јединствене политике државног власништва, чиме се унапређује ефикасност управљања, каже за Политику др Михајло Рабреновић, редовни прoфесор и оснивач Еуросфере.

– Изузетак од поменутог новоуведеног концепта је учињен у области енергетике. Конкретније речено, „власничко управљање друштвом капитала које обавља делатност производње и снабдевања електричном енергијом, односно природним гасом, спроводи се преко министарства надлежног за послове енергетике, а власничко управљање друштвом капитала које обавља делатност преноса и управљања преносним системом електричне енергије, односно транспортом природног гаса и управљањем транспортним системом за природни гас, спроводи се преко независног државног органа надлежност за енергетске мреже, у складу са посебним законом”, наводи се у Образложењу усвојеног предлога закона који је усвојен – истиче проф. Рабреновић.

Суштина је, наглашава, да се зна ко шта ради и шта постиже. Одређене надлежности које утичу на правно-организациони положај поменутих енергетских предузећа има и Агенција за енергетику. У зависности од врсте приговора, надлежност за поступање је у управном поступку на „Електропривреди Србије” и на ОДС-у.  Из наведеног се може закључити да је ЕПС образовао механизам за одлучивање о питањима од стратешког значаја, односно о стварима које имају далекосежан утицај на развој предузећа, али и механизам који се односи на свакодневна питања.

-Притом, ваља напоменути да је највећи број корисника задовољан услугом, а да се у случају рекламације највећи број поступака решава са пружаоцем услуге. Само мали број предмета иде у судско решавање. Радује чињеница да смо у ЕПС-у добили професионални надзорни одбор са светски признатим стручњацима и после дуго времена директора предузећа са одговарајућим стручним референцама који је изабран на конкурсу. Такву праксу требало би проширити и на друге делове система управљања у Србији, каже наш саговорник.

Немања Ненадић, програмски директор организације „Транспарентност Србије”, каже за „Политику” да су једино изузета предузећа за производњу и снабдевања електричном енергијом и гасом, где би надзор имало Министарство енергетике, и тај изузетак се правда „захтевима правних тековина Европске уније”. Као што већ видимо у пракси, зато што се ЕПС већ трансформисао у акционарско друштво, то значи да министар(ка) енергетике именује представника државе у скупштини акционара, а ту „скупштину” чини једна особа када је држава 100 одсто власник. Затим та особа именује надзорни одбор, након чега он бира директора. У другим предузећима ће таква овлашћења имати министар(ка) привреде – објашњава Ненадић.

Главни став организације „Транспарентност Србија” када је овај закон донесен јесте да власничка трансформација у овом тренутку има једну изразито негативну последицу – функционери државних предузећа немају својство јавних функционера, па сходно томе немају обавезу да пријављују своју имовину и приходе, да пријављују сукоб интереса и слично. Таква ситуација ће трајати све док се не измени Закон о спречавању корупције или не стави ван снаге правно неутемељено аутентично тумачење те дефиниције које је скупштина изгласала у фебруару 2021.

Позитивно је што нови закон обухвата и поједина привредна друштва на која се није примењивао Закон о јавним предузећима – попут „Телекома Србије”. Затим, и то што су коначно прописани критеријуми за програме обука о корпоративном управљању, где је до сада стање било хаотично, па је директорима признавано ако заврше неки курс чији квалитет нико није пратио.  Као пример се може навести то што ће и даље бити могуће да за директора предузећа буде изабрана особа која има радно искуство у некој делатности која је споредна за рад тог предузећа.