Се­ћа­ње на Ни­ко­ла­ја Тим­чен­ка

У Ле­сков­цу су одр­жа­ни Да­ни Ни­ко­ла­ја Тим­чен­ка, по­том­ка ру­ске по­ро­ди­це ко­ја је у бур­ним го­ди­на­ма со­вјет­ске ре­во­лу­ци­је из­бе­гла из Ру­си­је и на­ста­ни­ла се у ју­жној Ср­би­ји. Ни­ко­лај је за­вр­шио сту­ди­је књи­жев­но­сти и као лек­тор ра­дио је у ле­ско­вач­ком не­дељ­ни­ку „На­ша реч”.

Скро­ман и тих, пи­сао је ра­до­ве из есте­ти­ке, фи­ло­зо­фи­је и књи­жев­но­сти и об­ја­вљи­вао их у нај­пре­сти­жни­јим ча­со­пи­си­ма. Ака­де­ми­ци Ни­ко­ла Ми­ло­ше­вић, Вла­де­та Је­ро­тић и Пре­драг Па­ла­ве­стра ви­со­ко су оце­њи­ва­ли Тим­чен­ко­ве ра­до­ве, по­себ­но оне из фи­ло­зо­фи­је ре­ли­ги­је и те­о­ри­је књи­жев­но­сти.

За жи­во­та је Тим­чен­ко об­ја­вио че­ти­ри књи­ге, али ње­гов опус пре­ма­шио је два­де­сет то­мо­ва. По­сле пи­шче­ве смр­ти, у Ле­сков­цу је, уз по­др­шку Ми­ни­стар­ства кул­ту­ре и ло­кал­не са­мо­у­пра­ве, осно­ва­на За­ду­жби­на Ни­ко­ла­ја Тим­чен­ка, у ко­ју су се сли­ли ру­ко­пи­си из за­о­став­шти­не. По­зна­ва­о­ци те­мат­ских обла­сти у ко­ји­ма се Тим­чен­ко ис­ка­зи­вао – на осно­ву ру­ко­пи­са и фраг­ме­на­та у ча­со­пи­си­ма – до са­да су об­ја­ви­ли 16 књи­га, ко­је укљу­чу­ју и за­себ­не мо­но­граф­ске це­ли­не о Ан­дри­ћу, Цр­њан­ском, Вас­ку По­пи, Кр­ле­жи, Ни­ко­ли Ми­ло­ше­ви­ћу и Хер­дер­ли­ну. У пре­о­ста­лим ру­ко­пи­си­ма, про­це­њу­је се, има гра­ђе за још бар пет књи­га.

Упра­во на Да­ни­ма Ни­ко­ла­ја Тим­чен­ка про­мо­ви­са­на је ше­сна­е­ста књи­га из пи­шче­ве за­о­став­шти­не – збир­ка есе­ја на фи­ло­зоф­ске и књи­жев­не те­ме „Ми­шље­ње и ди­ја­лог”. Књи­гу је при­ре­дио за штам­пу Вла­ди­мир Ми­чић.

Већ ше­сна­е­сти пут до­де­ље­на је и на­гра­да За­ду­жби­не Ни­ко­ла­ја Тим­чен­ка на­ме­ње­на нај­бо­љем де­лу из на­у­ке о књи­жев­но­сти. Ово­го­ди­шњи ла­у­ре­ат је др Ми­ли­во­је Па­вло­вић за књи­гу „Де­сет пор­тре­та и де­сет раз­го­во­ра” у из­да­њу „Слу­жбе­ног гла­сни­ка”. У обра­зло­же­њу жи­ри­ја ре­че­но је да Па­вло­ви­ће­ва књи­га на убе­дљив на­чин ис­ка­зу­је нај­бо­ље од­ли­ке ли­те­рар­ног ин­тер­вјуа као пре­сти­жног жан­ра у сло­же­ном си­сте­му жур­на­ли­стич­ко-књи­жев­них ро­до­ва у вр­ста. Па­вло­ви­ће­ви пор­тре­ти и раз­го­во­ри – об­ја­вље­ни прет­ход­но у „По­ли­ти­ци” и НИН-у – по ду­би­ни и ши­ри­ни за­хва­та све­до­че о очу­ва­ном и уна­пре­ђе­ном жан­ров­ском и дру­штве­ном ста­ту­су ин­тер­вјуа, ре­као је на све­ча­ном уру­че­њу на­гра­де књи­жев­ни кри­ти­чар Јо­ван Пеј­чић, пред­сед­ник за­ду­жби­не. По­том је и сам ла­у­ре­ат Па­вло­вић го­во­рио о при­ви­ле­ги­ја­ма раз­го­во­ра с ис­так­ну­тим пи­сци­ма, али и о ри­зи­ци­ма и ис­ку­ше­њи­ма тог по­ду­хва­та.

Ра­ни­ји до­бит­ни­ци на­гра­де с име­ном Ни­ко­ла­ја Тим­чен­ка би­ли су Но­ви­ца Пет­ко­вић, ака­де­мик Ми­ли­вој Не­нин, Мар­ко Не­дић, Ра­до­ван По­по­вић, Пре­драг То­до­ро­вић и дру­ги углед­ни ства­ра­о­ци.