Представа „Хајдуци” о вршњачком насиљу

Роман Бранислава Нушића „Хајдуци” био је инспирација редитељки Ољи Ђорђевић за нову представу у Новом Саду.

Нови, потпуно другачији „Хајдуци” премијерно ће имати сусрет са публиком у Српској Атини вечерас од 19 сати на Великој сцени Позоришта младих. Представа истражује непремостиве разлике између Нушићеве генерације и ове нове, уз питање: где смо као друштво погрешили. Сценографкиња је Марија Калабић, костимографкиња Милица Грбић Комазец, а композиторка Ирена Поповић Драговић. Сценски покрет осмислила је Андреа Кулешевић, а Ратко Јерковић дизајнирао је светло. 

Маштовита Оља Ђорђевић у Позоришту младих потписала је више успешних представа, од „Момака из бенда” до дела „Док те ја храним и облачим”. Разлог зашто се овога пута њен сценски рукопис огледа у Нушићевим „Хајдуцима”, јесте, како каже, чињеница да је данашњим тинејџерима тешко да се идентификују са светом својих предака.

– Начин живота, језик којим се говори, игре, надања, маштања, све је другачије. Радња комада смештена је у школу, у којој се десило вршњачко насиље. Уместо уобичајених казни, управа школе долази на идеју да децу казни културом, односно позориштем. Као замену за друштвено корисни рад, ученици морају да припреме представу „Хајдуци” за млађе разреде. Та идеја не наилази на одушевљење, ни код ученика, а ни код наставнице српског језика, која је принуђена да то ради с њима. И ту све почиње – каже  Оља Ђорђевић.

Рад на представи, открива редитељка,  поставља питање: шта значи бити „хајдук” у данашњем свету? Нушићеви хајдуци су били несташни дечаци, симбол безбрижности, другарства и младалачког пркоса. С друге стране, данашња деца често живе под притиском друштва, технологије, па чак и сопствених вршњака. Њихова „хајдучија” често се испољава кроз бес, отуђеност или насиље, а понекад и кроз борбу за место у свету који им није пружио сигурне темеље.

Глумац Александар Милковић открива да ће се радња дела „Хајдуци” бити мало другачије него што је то у класику наше дугогодишње лектире.

– Увек постоје неки хајдуци. Нека група ђака, школараца, тинејџера која има своја правила, која говори и понаша се на одређени начин. У Нушићево или у „ово наше” време. Редитељка покушава да кроз Нушићев текст исприча причу о вршњачком насиљу. Поред све веће функционалне неписмености, то је још један горући проблем нашег образовања. Тако је лик који ја тумачим, лик Чеде Брбе, у нашој варијанти тинејџер који своје место вође у групи заслужује материјалним статусом својих родитеља, великим бројем пратилаца на друштвеним мрежама и тренду да се буде популаран. Иако овај опис делује да нема везе с Нушићем, овај лик је, суштински исти: он је кукавица која користи друге да би био главни. Чињеница да то ради због прегледа на „Тиктоку” не чини га зато мање опасним. Наша публика треба да препозна модел понашања који је увек исти, јер се људи не мењају брзином којом се мења језик. Треба, такође, да у свом окружењу препознају ко је насилник, ко жртва, а ко саучесник својим (не)чињењем – каже Милковић.

Саша Латиновић тумачи Станоја који је лепо васпитано, мирно и повучено дете. Вредно учи, успешан је у извршавању школских задатака и зато га наставници фаворизују, али је то сметња његовим „познаницима” из разреда.

– Са својим вршњацима он нема много заједничког. Сваки његов потез, покрет или изговорена реченица, повод су им за изругивање. Он је за њих надобудни клинац, каменчић у ципели и лака мета њиховој потреби за доказивањем своје моћи. Станоја је лако задиркивати, провоцирати, исмевати, па чак и малтретирати. Он се повлачи, склања, избегава их. Када има прилику, он се и брани, али свака његова офанзива разбуктава њихов одговор – каже Латиновић који на питање шта је решење одговара са: „Не знам”.

– Група је увек доминантнија од појединца. Да ли је пожељно укопити се? Да ли је то у оваквој ситуацији могуће? Станојево је да издржи, да има „среће” да га не повреде превише и да своје место и своју групу пронађе на другом месту – тврди Латиновић.

У хајдучком тиму редитељке Оље Ђорђевић, која је и адаптирала роман, глуме и Славица Вучетић, Марија Радованов, Неда Даниловић, Јелица Глигорин, Иван Ђурић, Слободан Нинковић, Алекса Илић и Урош Лазовић.