Обо­је­на ре­во­лу­ци­ја или ша­ре­на лаж

Пар­ла­мен­тар­ни и пред­сед­нич­ки из­бо­ри одр­жа­ни про­те­клих ме­се­ци у Гру­зи­ји, Ру­му­ни­ји, Мол­да­ви­ји, Ср­би­ји... ни­су би­ли по­ште­ни, пре­но­се углас за­пад­ни и про­за­пад­ни ме­ди­ји. Сво­ју тврд­њу пот­кре­пљу­ју сним­ци­ма ма­сов­них про­те­ста не­за­до­вољ­них гра­ђа­на, об­ра­чу­на по­ли­ци­је са де­мон­стран­ти­ма, улич­них ту­ча, па­ље­ви­на за­ста­ва, га­же­ња сли­ка др­жав­них зва­нич­ни­ка и ха­о­сом. На­род је бе­сан, тра­жи де­мо­кра­ти­ју, сме­ну вла­да­ју­ћих ели­та, ви­ши жи­вот­ни стан­дард и при­са­је­ди­ње­ње ЕУ уме­сто са­рад­ње са Ру­си­јом. Је­ди­но у шта се не ди­ра је – дру­штве­ни си­стем на­стао по па­ду со­ци­ја­ли­зма.

„Обо­је­не ре­во­лу­ци­је” су по­но­во у мо­ди. Оно што ни­је до­ве­де­но до кра­ја пре две-три де­це­ни­је вра­ћа се као бу­ме­ранг. Под­се­ти­мо, реч је о се­ри­ји тзв. не­на­сил­них по­кре­та ко­ји су на пре­ла­зу из­ме­ђу два ми­ле­ни­ју­ма за­хва­ти­ли пост­ко­му­ни­стич­ке зе­мље, по­себ­но на ис­то­ку Евро­пе, на Бал­ка­ну и у по­је­ди­ним ре­пу­бли­ка­ма бив­шег Со­вјет­ског Са­ве­за. По­ме­ну­ти бун­то­ви ни­су би­ли истин­ске ре­во­лу­ци­је, ко­је до­но­се су­штин­ске про­ме­не, већ са­мо по­ку­ша­ји да се јед­на вла­дар­ска ели­та за­ме­ни дру­гом. Углав­ном оном ко­ја има по­др­шку ин­те­ре­сних кру­го­ва из за­пад­них цен­та­ра мо­ћи.

Кроз ова­кве ви­до­ве пре­вра­та про­шли су: Ср­би­ја са Бул­до­жер ре­во­лу­ци­јом (2000), Гру­зи­ја (Ре­во­лу­ци­ја ру­жа, 2003), Укра­ји­на (На­ран­џа­ста ре­во­лу­ци­ја, 2004), Кир­ги­зи­ја (Ре­во­лу­ци­ја ла­ла, 2005)... Све по­ме­ну­то де­ша­ва­ло се без пре­те­ра­ног на­си­ља, по­не­ка гла­ва је раз­би­је­на, по­не­ко је на не­ко­ли­ко да­на осе­тио за­твор­ску ат­мос­фе­ру, али исто­риј­ски ни­шта озбиљ­но. Но­си­о­ци бун­та бр­зо су пред но­вим бун­џи­ја­ма па­ли у за­бо­рав.

Оно што је та­ко­ђе ка­рак­те­ри­стич­но, ни у јед­ном слу­ча­ју ре­зул­тат ни­је до­при­нео ствар­ном раз­ре­ше­њу про­тив­реч­но­сти, про­ме­ни си­сте­ма. По­је­ди­ни по­ли­ти­ча­ри и стран­ке оте­ра­ни су у про­шлост, али већ и са­ма чи­ње­ни­ца да се ства­ри и да­нас по­на­вља­ју све­до­чи да ни­шта ни­је до­ве­де­но до кра­ја. Уоста­лом, гле­да­но из са­да­шње пер­спек­ти­ве, као да то ни­ко ни­је ни тра­жио.

Раз­лог за ову, бла­го ре­че­но – не­до­ре­че­ност, сва­ка­ко ле­жи и у чи­ње­ни­ци да су глав­ни по­кре­та­чи и фи­нан­си­је­ри ових пре­о­кре­та би­ли стра­ни ин­те­ре­сни цен­три, по­себ­но они са За­па­да, а не до­ма­ћи на­род ко­ји је ле­ђа по­ту­рао под по­ли­циј­ске пен­дре­ке и тро­шио соп­стве­ну енер­ги­ју. То, та­ко­ђе, зна­чи да ће у бу­дућ­но­сти би­ти још бу­на, све док је не­ко­ме по­треб­но.

А јед­на од ор­га­ни­за­ци­ја ко­јој су ова­кви до­га­ђа­ји по­треб­ни сва­ка­ко је На­ци­о­нал­на за­ду­жби­на за де­мо­кра­ти­ју или скра­ће­но – НЕД. Реч је о ор­га­ни­за­ци­ји фор­ми­ра­ној 1981. у вре­ме вла­да­ви­не Ро­нал­да Ре­га­на и фи­нан­си­ра­ној од Кон­гре­са САД, а ко­ја под псе­у­до­ни­мом „не­вла­ди­на” омо­гу­ћу­је ад­ми­ни­стра­ци­ји у Ва­шинг­то­ну да се „у ру­ка­ви­ца­ма” упли­ће у со­ци­јал­на и по­ли­тич­ка де­ша­ва­ња у дру­гим зе­мља­ма. На­рав­но, без ви­дљи­вих тра­го­ва аме­рич­ке уме­ша­но­сти.

По мно­гим ана­ли­ти­ча­ри­ма, иза НЕД-а ди­рект­но сто­је ЦИА и оста­ле оба­ве­штај­не слу­жбе за­пад­ног хе­ге­мо­на. А све под кон­тро­лом Стејт де­парт­мен­та, ко­јем је ди­рект­но од­го­вор­на. Украт­ко, уве­ли­ко ухо­дан рад на „пре­ва­спи­та­ва­њу не­по­слу­шних” на­ста­вљен је не­сма­ње­ним тем­пом, са­мо дру­гим сред­стви­ма, не из­бе­га­ва­ју­ћи ни са­рад­њу са ор­га­ни­за­ци­ја­ма ко­је су у САД зва­нич­но озна­че­не као – те­ро­ри­стич­ке.

Ме­ђу по­сло­ве НЕД-а спа­да и обу­ка и фи­нан­си­ра­ње раз­ли­чи­тих ан­ти­вла­ди­них гру­па, по­кре­та­ње тзв. опо­зи­ци­о­них ли­сто­ва и те­ле­ви­зиј­ских про­гра­ма, ди­рект­но упли­та­ње у из­бор­не про­це­се, ути­цај на нај­мла­ђе при­пад­ни­ке за­јед­ни­це, а по по­тре­би и ди­рект­не ли­кви­да­ци­је по­пут оних у Ки­је­ву 2004. у вре­ме На­ран­џа­сте ре­во­лу­ци­је. Сво­је пр­сте упле­ли су у до­га­ђа­је на Бли­ском и Да­ле­ком ис­то­ку, у Мек­си­ку, на Ку­би, у Евро­пи па и нај­но­ви­је до­га­ђа­је у Га­зи и Си­ри­ји.

Де­ло­ва­ње НЕД-а ни­је про­шло не­за­па­же­но ни ме­ђу са­мим Аме­ри­кан­ци­ма. Бив­ши кон­гре­смен Рон Пол из­ја­вио је сво­је­вре­ме­но да ова ор­га­ни­за­ци­ја пре­ко­мер­но тро­ши па­ре аме­рич­ких по­ре­ских об­ве­зни­ка и кр­ши до­ма­ће за­ко­не са­мо да би фи­нан­си­ра­ла из­бо­ре у по­је­ди­ним стра­ним др­жа­ва­ма, а сво­је ма­ни­пу­ла­ци­је прав­да­ла „про­мо­ци­јом де­мо­кра­ти­је”.

Пре­ма пи­са­њу Сти­ве­на Кин­це­ра, ре­пор­те­ра „Њу­јорк тај­мса”, НЕД ди­рект­но са­ра­ђу­је са ЦИА и УСА­ИД-ом у по­др­шци сна­га­ма ко­је се бо­ре да сврг­ну ре­жи­ме ко­ји ни­су по во­љи САД. Ова по­моћ по­себ­но је усме­ре­на на мла­ђу по­пу­ла­ци­ју, сту­ден­те, и ње­но ан­ти­си­стем­ско де­ло­ва­ње. Та­ко­ђе, циљ је да глав­ни по­кре­та­чи ло­кал­них ак­ци­ја оста­ну у по­за­ди­ни, а да се у ди­рек­тан су­коб са опо­нен­ти­ма, па и по­ли­ци­јом, уба­це они ко­ји на сва­ки на­чин же­ле да се ис­так­ну, на се­бе при­ву­ку па­жњу, па мо­жда јед­но­га да­на уђу и у озбиљ­ну по­ли­ти­ку. На та­кве НЕД увек мо­же да ра­чу­на. Тач­ни­је, све до оно­га тре­нут­ка ка­да по­ме­ну­ти поч­ну да раз­ми­шља­ју сво­јим гла­ва­ма. А он­да се све пре­тво­ри у ша­ре­ну лаж и кре­не из по­чет­ка.