Хил: САД немају намеру да нашкоде српској привреди

Амбасадор САД Кристофер Хил изјавио је јуче да не може да потврди да ли ће Америка увести санкције Нафтној индустрији Србије, као и да није намера да се на било који начин нашкоди привреди Србије ни билатералним односима две земље.

„Нисам у позицији да потврдим да ли ће санкције бити уведене, али морам да кажем да је од тренутка када је Русија купила НИС, односно рафинеријске и производне капацитете, постојала је забринутост. Јер, од тада је веома добро профитирала, али ништа није инвестирала у Србији, већ је цео профит отишао у иностранство, односно у Русију. А то је почело да брине, посебно од почетка рата у Украјини, јер је увек постојала забринутост како ће тај новац зарађен овде на НИС-у бити употребљен, а поготово од поменутог сукоба, то је постало веома хитно питање”, рекао је Хил, пренео је Танјуг. 

Нагласио је да Русија ни на који начин није помогла Србији, односно није инвестирала, нити нешто урадила за српску привреду. „Заправо санкције које се помињу никако немају за циљ да нашкоде привреди Србије, нити је то циљ, нити се то очекује, а што се тиче разговора, ми смо свакако већ имали разговоре са Владом Србије и наставићемо да разговарамо. То се неће десити брзо, али разговарамо о томе како да приступимо овом питању”, рекао је Хил.

И док се чека да се види шта ће бити са санкцијама, из НИС-а шаљу умирујуће саопштење да горива има довољно, а да се процес производње у Рафинерији Панчево одвија редовно. С друге стране, навелико се спекулише како ће гориво да кошта 400 динара на пумпама, да га неће бити и да зато треба одмах кренути са прављењем залиха. Исти сценарио као и пре две године када је Брисел заједно са Бајденовом администрацијом увео санкције на увоз руске нафте ЈАНАФ-ом куда до Србије једино стиже ово црно злато. Решење се нашло. Уместо руске, стиже друга нафта, а горива је било довољно све време на пумпама.

– Могло би се претпоставити да узроке овој вести треба тражити у геополитици и у одлазећој америчкој администрацији. Интересантно је да последње санкције погађају Мађарску, Србију и делом Словачку. Србија има залиха за око четири месеца и у том периоду мора да нађе решење за проблем. Да се претпоставити да Србија, али и Мађарска, имају више пријатеља у новој америчкој администрацији него у одлазећој – каже у разговору за „Политику” др Петар Станојевић, професор на Факултету за безбедност и бивши саветник министра енергетике.

– За Србију није најважније питање власништва са НИС-ом, већ сигурности снабдевања како би се одржала стабилност на тржишту. Најважније је одржати неометано снабдевање сировом нафтом, која преко Хрватске нафтоводом ЈАНАФ стиже до нас. Ово директно зависи од карактера санкција које ће бити уведене. Уколико санкције буду само финансијске, оне би се односиле на забрану трансакција у доларима, што је вероватно могуће превазићи угледајући се на пример како су то решиле Мађарска и Бугарска за питање транспорта гаса или на неки други креативан начин. Уколико би се санкције односиле на транспортере нафте, по угледу на санкције према руским танкерима, онда је прекид снабдевања ЈАНАФ-ом неминован. Никакви већ потписани уговори ово не би спречили, јер то спада под „вишу силу” – истиче Станојевић.

У случају прекида снабдевања ЈАНАФ-ом рафинерија не би радила редовно, а имала би значајно повећане трошкове прераде. Једини сигурни извор би била домаћа производња нафте која задовољава око 20 одсто потреба. Наши капацитети за увоз сирове нафте могли би да задовоље само минимум потребан за континуиран рад рафинерије, уколико и они не падну под санкције као транспортери. Увоз деривата могао да се обезбеди расположивим логистичким капацитетима.

– Нема сумње да би се у тим околностима цене горива повећале због већих трошкова прераде, логистике и трговачких премија у условима снабдевања алтернативним правцима, што ће бити директан удар на све грађане Србије који би били „колатерална штета”. Као једно од могућих решења би био да, примера ради, државно предузеће „Транснафта” или нека друга преузму улогу увозника и да сировину предају на услужну прераду и дистрибуцију НИС-а. Да се закључи споразум о увозу сирове нафте из Мађарске са нафтних поља око Сегедина (овим би се покрило око 50 одсто српских потреба) уколико је могуће организовати логистику, или да се убрза градња нафтовода до Мађарске, закупи нафтовод од Солуна до Скопља (и капацитети у рафинерији ОКТА код Скопља која не ради) и који би се претворио у продуктовод, чиме би се значајно олакшала логистика – објашњава наш саговорник.

Могло би, напомиње, да се закупи или купи 30-40 баржи којима би се нафта и деривати Дунавом опремали до Србије, а као решење долази у обзир куповина или закуп луке Бар и довољних количина локомотива и цистерни како би се организовало снабдевање из Бара. Све би било лакше да Србија има приступ мору.

– Увек као алтернатива остаје да НИС не буде у већинском руском власништву јер се у том случају према њему не би примењивале санкције, што би значило да се откупи око седам одсто акција како би удео руских компанија пао на 49 или око 14-15 одсто како би српска страна постала већински партнер. Прва варијанта би, према данашњој вредности акција НИС-а на берзи, коштала око пола милијарде евра, а друга око милијарду евра. Врло је вероватно да би Србија нашла средства за такав подухват, односно да би се нашли они који би позајмили новац за такву трансакцију или би у њој директно учествовали. У овом случају би требало водити рачуна о будућем менаџменту компаније, да се не понове времена када је компанија, као и друга предузећа у државном власништву, била доведена на руб пропасти – апелује Станојевић.

Искуства других руских компанија

Да би се боље разумело шта се, евентуално, може догодити, интересантно је шта се догодило са власништвом других руских нафтних компанија у Европи. „Лукоил” је до рата у Украјини имао рафинерије у Бургасу, ИСАБ рафинерију на Сицилији, која је једна од највећих европских, Петротел у Румунији, све три у већинском власништву и Вилшинген у Холандији са уделом власништва од 45 одсто. Италија је ставила рафинерију на Сицилији под државну контролу, а потом је „Лукоил”, исту, продао. Рафинерија у Бургасу (која снабдева око 50 одсто тржишта земље) је под ударом санкција на руску нафту и против ње су покренути поступци због „монополистичког” понашања. Бугарска је усвојила закон по коме може преузети управу над рафинеријом у случају ризика по националну безбедност.

„Гаспромњефт” поред НИС-а има још једну рафинерију за мазива у Барију, Италија. Мреже бензинских пумпи и складишта у поседу руских компанија којих има у много европских земаља нису до сада биле директни предмет санкција. Постоји само информација да је „Татњефт” своја складишта и пумпе у Европи продао и да се НИС спрема за продају својих пумпи и складишта у Бугарској и Румунији.