Ко је крив?

Спектакуларни терористички напад у Бомбају за моменат је, својим публицитетом, засенио главни догађај сезоне и причу број један ове године, а по свој прилици и идуће: финансијску, а све више и економску кризу.

Док се тероризам у Бомбају неизбежно пореди са досад, на срећу, непревазиђеним подухватом Ал Каиде из 2001, финансијски цунами се мери са сличном кризом коју мало ко жив памти „великом депресијом” с краја двадесетих и почетком тридесетих. Наравно, као и код сличних аналогија, сличности су површинске, а разлике дубинске.

Бомбајски препад је једнократни догађај који ће релативно брзо постати историја; вртлог који се подигао с Волстрита, који такође има историјске димензије, биће с нама свакако много дуже него што бисмо желели.

У оба случаја догађај је непријатан и непожељан. После сваке терористичке диверзије поставља се питање: зар се није могла спречити, обавештајним радом, повећаним мерама безбедности? Код економске непогоде чешће је међутим питање ко је крив, и зар се није могло унапред знати да ће изаћи баш на ово?

У финансијској кризи сваке недеље имамо по неку нову епизоду у којој су у главној улози неке величине за које се веровало да су неразрушиви монолити: ове недеље то је била Сити групација, а идуће нека се припреми...

Свака нова епизода при том је изненађење. Откуд то? Где су далековиди лидери, где је њихово разумевање ситуације, зар нису тамо где су баш зато што су у стању да виде даље од онога што је свима очигледно?

Проблем је, значи, у вођама, у елити. Познати колумниста „Њујорк тајмса” Томас Фридман изнео је ове недеље оцену да се америчка елита понаша неодговорно, чак „скандалозно неодговорно”: понаша се као да је све у реду, упркос томе што је земља на најважнијој економској прекретници у животу ове генерације.

У најновијем тексту Фридман цитира и једног неименованог банкара који каже да су Американци коначно пронашли оружје за масовно уништење, оно због којег је председник Буш започео рат у Ираку, који не зна како да заврши. То оружје је, вели поменути банкар, „било закопано у нашем дворишту – то су труле хипотеке и деривати проистекли из њих”.

Та финансијска бомба је експлодирала и сада се рашчишћава терен, у атмосфери глобалних зебњи и неизвесности. То је код Американаца можда за нијансу опипљивије него код других, на тако нешто бар указују бројке. Израчунато је наиме да је од септембра прошле године њихово лично богатство смањено за девет билиона (хиљада милијарди) долара.

Цифра је толико фантастична да из овдашње перспективе изгледа сасвим надреално: то је отприлике свота којом се мери све што се за годину дана произведе и услужи у Србији, њен бруто национални производ – помножен са 300!

То је, истина, углавном „папирно богатство”, акције и други берзански „инструменти”, што је и иначе кварљива роба. Али берзе, чији је синоним Волстрит, баш и имају улогу да ту робу одржавају у колико год је то могуће добром стању, да расподељују капитал тако што „мудрошћу гомиле” одређују ко треба да га добије а ко не.

Берза је, сем тога, и психолошки барометар: кад њен индекс, просек цена акција корпорација са највећом „тежином”, падне испод 50 одсто, то је онда сасвим поуздан знак да се нешто у систему суштински пореметило. Та психолошка граница није достизана у послератним кризама: индекс се урушио за 48 одсто током нафтне кризе 1973-74, и 49 одсто после удара Ал Каиде на Америку, 2001. Судећи по томе, ово што се догађа данас представља поремећај који је много разорнији.

Они који су веровали да овако нешто није замисливо, добили су коначни доказ да је заиста све немогуће – док не постане могуће. Због тога се поново намеће питање са почетка – ко је крив?

„Зар је важно ко је крив, кад се све то деси”, рефрен је популарног шлагера са ових простора. У овом случају јесте важно. Решење ове загонетке понудио је један бивши берзански инсајдер у подужем есеју који је објављен у респектабилном магазину „Портфолио” намењеном управо берзанском еснафу.

„Велико друштво изузетно добро плаћених људи унутар фирми (банкарских и берзанских – прим.) показало је уствари да не вреди ништа”.

Недвосмислено. Можемо ли онда да се надамо да ће они који су створили ове проблеме умети и да их реше. Док политичари са свих меридијана објављују своје интервентне програме за финансијску и економску стабилизацију, ваља се подсетити старе мудрости да је највећа грешка коју могу да начине лидери – у економији или политици, свеједно – да мисле да су проблеми мањи него што јесу. И да тако и поступају.