Лош род због суше, субвенција нема

Су­бо­ти­ца – Ми­ро­слав Га­брић и ње­го­ва пoродица ор­ган­ском по­љо­при­вре­дом ба­ве се већ 15 го­ди­на. У по­чет­ку су се, ка­же, др­жа­ли ра­тар­ства, да би од пре пет го­ди­на по­че­ли да се ба­ве и сто­чар­ством.

Пр­ви је у на­шој зе­мљи уве­зао кра­ве ра­се са­лерс из Фран­цу­ске и, ка­же, је­ди­ни их он има у Ср­би­ји. Ова ра­са је у Фран­цу­ској ве­о­ма рас­про­стра­ње­на, а ме­ђу сто­ча­ри­ма ва­же за го­ве­да ко­ји­ма не тре­ба мно­го бри­ге, а да­ју од­лич­но ме­со, не тре­ба­ју им ни­ка­кви по­себ­ни усло­ви за уз­гој. При бла­гој зи­ми бо­ра­ве на отво­ре­ном, на ис­па­ши су на ли­ва­да­ма око Лу­да­шког је­зе­ра. Ра­тар­ство ко­је је за­др­жао Га­брић је ма­хом под­ре­дио ис­хра­ни сво­јих око 500 го­ве­да. Ме­ђу­тим, ка­же ове го­ди­не због су­ше хра­не не­ма ни за њих.

Ње­го­во има­ње об­у­хва­та хи­ља­ду хек­та­ра ора­ни­ца, али об­ја­шња­ва да је то ма­хом пе­сак јер су му њи­ве на се­ве­ру Су­бо­ти­це, око се­ла Бач­ки Ви­но­гра­ди ка гра­ни­ци са Ма­ђар­ском. Осим то­га, у за­ку­пу ко­ри­сти и око две хи­ља­де хек­та­ра па­шња­ка за сво­ја го­ве­да. Га­брић ка­же да ње­го­во по­ро­дич­но га­здин­ство уче­ству­је из­ме­ђу 12 и 15 од­сто у укуп­ној ор­ган­ској по­љо­при­вре­ди Ср­би­је.

„На хи­ља­ду хек­та­ра га­ји­мо усе­ве за на­ше жи­во­ти­ње, пре­вла­да­ва лу­цер­ка, ра­ди­мо још раж, овас и су­дан­ску тра­ву. Ове го­ди­не су биљ­не кул­ту­ре ро­ди­ле ну­ла, све се осу­ши­ло по­што го­то­во да ни­смо има­ли ни­јед­ну ки­шу. По­чет­ком ле­та има­ли смо не­што ма­ло па­да­ви­на, али це­лог ле­та ни­јед­на ки­ша ни­је па­ла на том под­руч­ју. Обич­но смо на тр­жи­ште пла­си­ра­ли лу­цер­ку, али ове го­ди­не не­ма­мо до­вољ­но ни за на­шу сто­ку. У по­след­њих 15 го­ди­на ово је нај­го­ра се­зо­на од ка­да смо у по­слу и ве­ру­јем да ће про­из­во­ђа­чи од­у­ста­ти од про­из­вод­ње, јер не мо­гу да под­не­су фи­нан­сиј­ски те­рет одр­жа­ва­ња свог га­здин­ства. Мно­ги су за­ду­же­ни и не мо­гу да по­кри­ју ни тро­шко­ве про­из­вод­ње, а ка­мо­ли ду­го­ве, ми­слим да је ова го­ди­на пре­лом­на у сто­чар­ству”, ка­же нам Га­брић.

Од круп­них, ру­та­вих го­ве­да ко­ја се хра­не на па­шња­ци­ма око Лу­да­шког је­зе­ра на тр­жи­ште пла­си­ра ме­со. Иако су из ор­ган­ског уз­го­ја, пре­да­је их кон­вен­ци­о­нал­ним кла­ни­ча­ри­ма.

„Тре­нут­но има­мо око 500 го­ве­да, ме­со пла­си­ра­мо на тр­жи­шту Ср­би­је, и то је ме­со из ор­ган­ског уз­го­ја. Про­да­јем га тр­гов­ци­ма, а од сле­де­ће го­ди­не се на­дам да ће­мо про­да­ва­ти и сер­ти­фи­ко­ва­ним кла­ни­ца­ма. Ме­со про­да­јем кла­сич­ним кла­ни­ца­ма ко­је об­ра­ђу­ју ме­со из кон­вен­ци­о­нал­ног уз­го­ја и оне то ме­со та­ко и про­да­ју. По­сто­ји ту на­рав­но гу­би­так, али та­кво је тр­жи­ште код нас, на­куп­це не ин­те­ре­су­је наш сер­ти­фи­кат, већ са­мо це­на”, ка­же Га­брић.

У пла­ну му је из­воз ме­са, али за са­да не­ма до­вољ­ну ко­ли­чи­ну ко­јом би мо­гао да по­ја­ви на стра­ном тр­жи­шту. Об­ја­шња­ва да због то­га са­да кре­ће у тов би­ко­ва, и ка­да до­стиг­ну те­жи­ну од 600 до 700 ки­ло­гра­ма, би­ће спрем­ни за стра­ног куп­ца. „Фран­цу­зи би чак ку­пи­ли на­зад ова гр­ла”, ка­же.

Као ду­го­го­ди­шњи про­из­во­ђач у ор­ган­ској про­из­вод­њи до­би­ја и суб­вен­ци­је од др­жа­ве ко­је су, до­да­је, од­лич­не – на па­пи­ру.

„Са­да је ок­то­бар, а ми за ову го­ди­ну ни­смо још има­ли ни јав­ни по­зив за ор­ган­ску по­љо­при­вре­ду. Ка­да би јав­ни по­зив био са­да, но­вац мо­гу да оче­ку­јем тек кра­јем го­ди­не, ако га бу­де. Суб­вен­ци­ја по гр­лу из­но­си 40.000 у кон­вен­ци­о­нал­ној, а 55.000 у ор­ган­ској про­из­вод­њи, али по но­вом пра­вил­ни­ку ко­ји је до­го­во­рен, али још ни­је усво­јен, за ор­ган­ску би тре­ба­ло да бу­де 77.000. Све је то ле­по, али нов­ца не­ма. Не­ма ни јав­ног по­зи­ва за суб­вен­ци­је по ора­нич­ној по­вр­ши­ни. С дру­ге стра­не, ја да­нас тре­ба да пла­тим сто хи­ља­да за раз­не да­жби­не, и др­жа­ву не ин­те­ре­су­је што сам у та­квом рас­ко­ра­ку из­ме­ђу оба­ве­зних да­ва­ња и ис­пла­те суб­вен­ци­ја. Али са­да не мо­гу на­зад. Ова­ко сам се опре­де­лио, мо­ја је пер­спек­ти­ва у ор­ган­ској по­љо­при­вре­ди”, ка­же Га­брић.

О то­ме да му­ке ов­да­шњих ра­та­ра и сто­ча­ра не де­ле њи­хо­ве ко­ле­ге у зе­мља­ма Евро­пе, уве­рио се не­дав­но при­ли­ком струч­ног пу­то­ва­ња по Фран­цу­ској.

„Раз­ли­ка по­сто­ји у све­му, и то дра­стич­на. И у усло­ви­ма, и по­гле­ду нов­ца ко­ји до­би­ја­ју за по­др­шку, си­гур­но­сти ко­ју има­ју у га­здо­ва­њу јер они за 10 го­ди­на уна­пред зна­ју ка­ко ће и шта да ра­де. При­ме­ра ра­ди: наш тро­шак по жи­во­ти­њи – ка­да је реч о аген­ци­ји ко­ја нам во­ди по­сло­ва­ње, тро­шко­ви­ма сер­ти­фи­ка­та ор­ган­ске про­из­вод­ње, ма­тич­не слу­жбе, по­љо­при­вред­не слу­жбе – из­но­си 60 евра по гр­лу го­ди­шње. Све то Фран­цу­за ко­шта осам евра. И њи­ма је и тих осам евра мно­го и тра­же да то др­жа­ва фи­нан­си­ра”, ка­же Га­брић.

Ко ће да му­зе ко­зе

Ми­ро­слав Га­брић го­ди­на­ма се ба­вио ор­ган­ским уз­го­јем ова­ца и ко­за, чак је пла­ни­рао и отва­ра­ње мле­ка­ре за про­из­вод­њу си­ре­ва од њи­хо­вог мле­ка, али је на кра­ју од­у­стао. Имао је ста­до од 950 ко­за и 1.500 ова­ца.

„Глав­ни раз­лог је био што ни­сам мо­гао да обез­бе­дим тр­жи­ште. Имао сам ве­ли­ке ко­ли­чи­не си­ра и у до­го­во­ри­ма са мар­ке­ти­ма пре­да­вао сам им га по це­ни од 750 ди­на­ра, да би га они про­да­ва­ли за 1.850 ди­на­ра, иако смо до­го­во­ри­ли мар­жу од 20 од­сто. Ка­да сам их пи­тао шта је сад ово, ко­ли­ко је то ве­ћа це­на, од­го­во­ри­ли су ми да им се ме­шам у по­сло­ва­ње. Дру­ги раз­лог због ко­јег сам од­у­стао је што ни­сам мо­гао да обез­бе­дим до­вољ­но од­го­ва­ра­ју­ћих рад­ни­ка за му­жу ко­за. Не­бит­но је би­ло ко­ли­ка је пла­та, јед­но­став­но ни­је би­ло љу­ди ко­ји хо­ће да ра­де”, ка­же Га­брић.