„Независни” медији

Ево кратке анализе улоге медија који себе зову независним, у последњих десетак година и једног парадокса у вези с тим. 
1. „Независни медији” селектују опозиционе лидере, а у складу са Ђиласовим потребама. Значи, онакве који ће да раде прљаве послове: да лажу, клевећу, измишљају афере, шире панику, позивају и врше насиље итд, а који неће и не могу да угрозе Ђиласов примат (примери: Мариника, Борко, Лазовић, Мики, Миливојевић, Ћута...). Сви који су били Ђиласова потенцијална конкуренција елиминисани су са сцене цензуром на Шолаковим медијима (Тадић, Јеремић, Влада Гајић, Глишић...). 
2. Лажно независни медији 24/7  криминализују, хитлеризују и сатанизују Вучића и његов режим. Паралелно доводе „интелектуалце”, екстремисте, јуловце, психопате и барабе различитих профила који говоре како се Сатани, непоменику и Хитлеру може и мора супротставити на сваки начин и отворено позивају на насиље, док већина саговорника то ради прикривено: говорећи да избори нису решење – што значи, решење је улично насиље. 
3. Поменути медији служе као Куртијев мегафон: шире сваки спин, сваку измишљотину и подметачину која стиже из Куртијеве кухиње. Преносе сваки антисрпски шовинистички и клеветнички текст настао у регионалним медијима истог власника, али и све плаћене ПР текстове које Куртијева машина објављује у различитим иностраним медијима, наравно, све то без икакве дистанце, провере или задршке – као да је све написано Божја реч која се не доводи у питање. 
4. Лажно независни медији последњих десетак година организују и руководе свим протестима насталим на лешинарењу: од „1 од 5 милиона”, преко короне, литијума, Рибникара, до трагедије у Новом Саду. Репортери на тим протестима не понашају се као извештачи, већ као вође групе: они усмеравају, они позивају гледаоце да се прикључе, сугеришу саговорницима шта треба да кажу, откривају где нема полиције, они негирају и релативизују очигледно насиље, а уколико га је немогуће негирати, истог момента насилнике проглашавају „Вучићевим батинашима” и „убаченим елементима”. Ако неки од „Вучићевих батинаша” и буде ухапшен (што је реткост), у „независним медијима” он истог трена постаје „наше дете”, „мирни грађанин” и „жртва Вучићеве репресије”. 
Како време пролази, ти су протести све насилнији и све је јаснија тенденција да се вербално насиље материјализује у уличну линч руљу способну да извршити преврат. Свако насиље, укључујући и блокаде саобраћајница, „независни” проглашавају за легитимно, измишљајући квалификације типа „комеморативна блокада”, па је поред легитимизације насиља и употреба оксиморона моронима постала прихватљива. 
5. У хистерији коју сада производе „независни” праг деловања снижен је у мери да се за потребе стаљинистичких „револуционара” политички манипулише студентима, али и малолетном децом из средњих школа, што представља насиље над децом, али због кога се стручњаци за борбу против насиља, заваљени у свој конформизам и невољни да се изложе таргетирању и вербалном линчу „независних медија” и њихових интернет ботова, не оглашавају. 
Тренутно траје промоција „студентског протеста” на лажно независним медијима. Њих упорно називају „студентским” иако блокаду организују, предводе и већински чине страначки и НГО активисти који чине мање од 3% укупног броја студената, док огромна већина студената не блокира ништа и чека да настави са слушањем предавања и полагањем испита. Та мањинска група студената одлуке доноси у „пленуму”, значи, на козачкој скупштини, па одлуке и захтеви постају свакодневно променљиви, флуидни, а испуњење захтева од стране власти се тиме обесмишљава, негира и показује да захтеви ниси битни, да повод за „бунт” није нешто конкретно и опипљиво, већ да све ово за сврху има омасовљења страначких блокада улица, које грађане нису извеле на улице, па се пронашао алтернативни резервоар људског материјала међу студентима. 
И сад долазимо до парадокса. 
Откако трају „студентски протести”, и откад нема у кадру Драгана Ђиласа и његових „лидера”, слика је оживела, постала занимљивија за гледање (нажалост, нема се шта чути, али и гледање је нешто). Што дуже траје слика у којој су студенти активисти, то је мање Ђиласа и његових опозиционара и то се мање осећа потреба за њима. Ако студенте-активисте не спрече предстојећи празници и распуст, бојим се да ће елиминација страначких војвода постати природна и нормална ствар и да ће они, сви скупа, завршити, што би рекао друг Лењин, на ропотарници историје. Парадокс је у томе што медији који су у функцији потреба Драгана Ђиласа, несвесно, али врло ефикасно, раде против њега.

*Маркетиншки стручњак

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа