Свет у превирању

Губитак доминација, пораст амбиција или „незадовољство” међународним положајем једне или више великих сила, по правилу изазива геополитичке тензије, глобалну нестабилност, кризе, сукобе. Мења се напросто текући распоред снага, а тиме и нове интересне, безбедносне и утицајне конфигурације на регионалном и глобалном плану. Отуда трајање таквог стања и будући исход означавају и нови поредак који упућује на нов глобални идеолошко-политички контекст и одговарајућу равнотежу снага, као услова какве-такве стабилности. Примери пада Римског царства, Вестфалског мира 1648, Бечког конгреса 1815, итд. то илуструју. Посебно је опасно што су ратови увек прилика да се разреше из било ког разлога отворена територијална питања или остваре специфичне геополитичке амбиције. Примери 20. века и два светска рата су више него убедљиви. Његов крај је обележио управо један такав сценарио са противправном НАТО агресијом 1999. на нашу земљу и покушајем успостављања нове интересне и територијалне конфигурације на Балкану са глобалним ефектима. 
Управо живимо сличан увод у 21. век са силаском са сцене униполарног света, променом распореда снага и уласком у процес дефинисања новог поретка. Бележимо кризе, нажалост и ратове по напред наведеном рецепту: важне геополитичке промене на тлу Африке; регионални сукоб око Нагорно Карабаха; текући ратови у Украјини и на Блиском истоку; пад Сирије, све скупа са приликама за текућа и даља геостратешка и територијална намиривања. Конкретно у случају Украјине, а имајући у виду њену историјски сложену етничку, верску и територијалну структуру, на дневном реду су управо такви циљеви. У првом плану су већ дефинисани руски (Домбас/Новорусија), али рат пружа шансу и за неке друге управо због стратешки интересних, историјских, етничких и сл. заосталих питања (проширење НАТО и утицаја западне алијансе, Галиција, Буковина, Закарпатје, итд.) у зависности од коначног ратног расплета и промена фактичког стања на терену које, сада је већ видљиво, неизбежно следе. 
На другој страни најновији случај са Сиријом показује сву дубину и сложеност процеса који представљају суштину глобалних промена и са њима циљева, амбиција, опасних и непредвидивих потеза и акција. У већ сложеном ратном вихору који траје на простору БИ, брзо и ефикасно је урушен дугогодишњи алавитски режим у Дамаску војним деловањем комбинације различитих и контроверзних исламистичких структура и утицаја. За глобално намиривање кључно је да је преузет један изузетно важан геополитички простор до сада контролисан од стране Русије и Ирана, што је чинило некакав стратешки баланс утицаја према западним силама у вишедеценијски осетљивом региону БИ. Показало се да алавитски режим није био чврст нити постојан, да је Иран у „посредној” конфронтацији са Израелом значајно ослабљен (Хезболах десеткован, капацитети у Сирији практично сузбијени, Хути смирени) и суштински војноинфериоран, да Русија није у стању да војно делује на другом осетљивом и изазовном фронту у условима рата кога води у Украјини. Иран је губитком Сирије изгубио важан инфраструктурни и војнополитички простор за деловање у региону посебно у контексту верско-идеолошкополитичког одмеравања са сунитском исламском верско-политичком тенденцијом. Русија, поред непосредног геополитичког утицајног простора, губи и нешто више од тога падом ауторитета суперсиле на ширем глобалном плану. Судбина војних база у Тартусу и Хмејмљину ће бити кључни аргумент за оцену стварне позиције Русије у региону БИ. Турска је кроз успех опозиционих снага које подржава, као дела победничке коалиције, потврдила да је регионална сила која се не може игнорисати. Прави победник је Израел који потврђује да је доминантна војна сила у источном Медитерану и на БИ. Сирија, до сада секуларна, мултиетничка и мултиконфесионална, објективно сада представља ризик свакаквих сценарија и подела на штету трајније безбедности и политичке стабилности, нажалост могуће и по угледу на Либију, Ирак, Јемен, Авганистан. 
Надметања великих у садашњем времену на релацији САД/колективни Запад – Кина и Русија/колективни Југ са текућим глобалним променама у правцу новог поретка, евидентно је, на кратак и средњи рок подразумевају Европу и наш регион. Геостратешка заузимања и намиривања су с тим у вези управо у току: рат у Украјини са покушајем западног обухвата простора до саме Русије и њено преузимање Белорусије; геополитичка активирања Јерменије, Грузије и Молдавије са замрзнутим конфликтима ради интересног обухвата; појачан притисак за коначни обухват западног Балкана од стране Запада итд. Србија је у овом процесу заступљена преко „незавршених послова” КиМ и БиХ са тенденцијом да се приведу крају пре коначног расплета украјинског рата. Значајно појачана динамика и одговарајући притисци у циљу потврде државности „Косова” и централизације БиХ то илуструју, а посебно најновије отварање питања међународног положаја Србије (санкције Русији и НИС-у) ради истискивања Русије из региона. Уосталом наивно је очекивати рационалност, конструктивност и разумевање у поступању када су у питању стратешко-политички интереси великих који су сада према нама активно на дневном реду. НАТО агресија из 1999. са продуженим деловањем ради интересног стратешког циља, на то уверљиво подсећа. У том смислу ваља бити опрезан, али и одлучан у погледу државних и националних интереса, јер неповољан развој, посебно око Украјине, не искључује ни друге „захтеве” геополитичког карактера на штету тих интереса. Пада ми на памет „кинески досије”, имајући у виду глобални контекст и чврсто стратешко партнерство са Кином, а у зони геополитичког интереса колективног Запада.

*Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа