Svet u previranju

Gubitak dominacija, porast ambicija ili „nezadovoljstvo” međunarodnim položajem jedne ili više velikih sila, po pravilu izaziva geopolitičke tenzije, globalnu nestabilnost, krize, sukobe. Menja se naprosto tekući raspored snaga, a time i nove interesne, bezbednosne i uticajne konfiguracije na regionalnom i globalnom planu. Otuda trajanje takvog stanja i budući ishod označavaju i novi poredak koji upućuje na nov globalni ideološko-politički kontekst i odgovarajuću ravnotežu snaga, kao uslova kakve-takve stabilnosti. Primeri pada Rimskog carstva, Vestfalskog mira 1648, Bečkog kongresa 1815, itd. to ilustruju. Posebno je opasno što su ratovi uvek prilika da se razreše iz bilo kog razloga otvorena teritorijalna pitanja ili ostvare specifične geopolitičke ambicije. Primeri 20. veka i dva svetska rata su više nego ubedljivi. Njegov kraj je obeležio upravo jedan takav scenario sa protivpravnom NATO agresijom 1999. na našu zemlju i pokušajem uspostavljanja nove interesne i teritorijalne konfiguracije na Balkanu sa globalnim efektima. 
Upravo živimo sličan uvod u 21. vek sa silaskom sa scene unipolarnog sveta, promenom rasporeda snaga i ulaskom u proces definisanja novog poretka. Beležimo krize, nažalost i ratove po napred navedenom receptu: važne geopolitičke promene na tlu Afrike; regionalni sukob oko Nagorno Karabaha; tekući ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku; pad Sirije, sve skupa sa prilikama za tekuća i dalja geostrateška i teritorijalna namirivanja. Konkretno u slučaju Ukrajine, a imajući u vidu njenu istorijski složenu etničku, versku i teritorijalnu strukturu, na dnevnom redu su upravo takvi ciljevi. U prvom planu su već definisani ruski (Dombas/Novorusija), ali rat pruža šansu i za neke druge upravo zbog strateški interesnih, istorijskih, etničkih i sl. zaostalih pitanja (proširenje NATO i uticaja zapadne alijanse, Galicija, Bukovina, Zakarpatje, itd.) u zavisnosti od konačnog ratnog raspleta i promena faktičkog stanja na terenu koje, sada je već vidljivo, neizbežno slede. 
Na drugoj strani najnoviji slučaj sa Sirijom pokazuje svu dubinu i složenost procesa koji predstavljaju suštinu globalnih promena i sa njima ciljeva, ambicija, opasnih i nepredvidivih poteza i akcija. U već složenom ratnom vihoru koji traje na prostoru BI, brzo i efikasno je urušen dugogodišnji alavitski režim u Damasku vojnim delovanjem kombinacije različitih i kontroverznih islamističkih struktura i uticaja. Za globalno namirivanje ključno je da je preuzet jedan izuzetno važan geopolitički prostor do sada kontrolisan od strane Rusije i Irana, što je činilo nekakav strateški balans uticaja prema zapadnim silama u višedecenijski osetljivom regionu BI. Pokazalo se da alavitski režim nije bio čvrst niti postojan, da je Iran u „posrednoj” konfrontaciji sa Izraelom značajno oslabljen (Hezbolah desetkovan, kapaciteti u Siriji praktično suzbijeni, Huti smireni) i suštinski vojnoinferioran, da Rusija nije u stanju da vojno deluje na drugom osetljivom i izazovnom frontu u uslovima rata koga vodi u Ukrajini. Iran je gubitkom Sirije izgubio važan infrastrukturni i vojnopolitički prostor za delovanje u regionu posebno u kontekstu versko-ideološkopolitičkog odmeravanja sa sunitskom islamskom versko-političkom tendencijom. Rusija, pored neposrednog geopolitičkog uticajnog prostora, gubi i nešto više od toga padom autoriteta supersile na širem globalnom planu. Sudbina vojnih baza u Tartusu i Hmejmljinu će biti ključni argument za ocenu stvarne pozicije Rusije u regionu BI. Turska je kroz uspeh opozicionih snaga koje podržava, kao dela pobedničke koalicije, potvrdila da je regionalna sila koja se ne može ignorisati. Pravi pobednik je Izrael koji potvrđuje da je dominantna vojna sila u istočnom Mediteranu i na BI. Sirija, do sada sekularna, multietnička i multikonfesionalna, objektivno sada predstavlja rizik svakakvih scenarija i podela na štetu trajnije bezbednosti i političke stabilnosti, nažalost moguće i po ugledu na Libiju, Irak, Jemen, Avganistan. 
Nadmetanja velikih u sadašnjem vremenu na relaciji SAD/kolektivni Zapad – Kina i Rusija/kolektivni Jug sa tekućim globalnim promenama u pravcu novog poretka, evidentno je, na kratak i srednji rok podrazumevaju Evropu i naš region. Geostrateška zauzimanja i namirivanja su s tim u vezi upravo u toku: rat u Ukrajini sa pokušajem zapadnog obuhvata prostora do same Rusije i njeno preuzimanje Belorusije; geopolitička aktiviranja Jermenije, Gruzije i Moldavije sa zamrznutim konfliktima radi interesnog obuhvata; pojačan pritisak za konačni obuhvat zapadnog Balkana od strane Zapada itd. Srbija je u ovom procesu zastupljena preko „nezavršenih poslova” KiM i BiH sa tendencijom da se privedu kraju pre konačnog raspleta ukrajinskog rata. Značajno pojačana dinamika i odgovarajući pritisci u cilju potvrde državnosti „Kosova” i centralizacije BiH to ilustruju, a posebno najnovije otvaranje pitanja međunarodnog položaja Srbije (sankcije Rusiji i NIS-u) radi istiskivanja Rusije iz regiona. Uostalom naivno je očekivati racionalnost, konstruktivnost i razumevanje u postupanju kada su u pitanju strateško-politički interesi velikih koji su sada prema nama aktivno na dnevnom redu. NATO agresija iz 1999. sa produženim delovanjem radi interesnog strateškog cilja, na to uverljivo podseća. U tom smislu valja biti oprezan, ali i odlučan u pogledu državnih i nacionalnih interesa, jer nepovoljan razvoj, posebno oko Ukrajine, ne isključuje ni druge „zahteve” geopolitičkog karaktera na štetu tih interesa. Pada mi na pamet „kineski dosije”, imajući u vidu globalni kontekst i čvrsto strateško partnerstvo sa Kinom, a u zoni geopolitičkog interesa kolektivnog Zapada.

*Diplomata u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista