Историја је гунгула

Нову књигу Боре Ћосића (Загреб, 1932) „Консул у Београду” објавиле су београдске издавачке куће „Просвета” и „Алтера”, уз помоћ Регионалне канцеларије Фондације Heinrich Boell. Реч је о аутобиографској прози, која је, како је приметио уредник Дејан Михаиловић, и по стилу, и по теми, нека врста пандана, „обрнуте књиге”, „Ембахада” Милоша Црњанског. „Ћосић у овој књизи на импресиван и узбудљив начин евоцира свој полувековни боравак у Београду, сводећи свој књижевни и животни рачун са овим градом”. Пише о најзначајнијим људима наше културе, почев од Душана Матића, Марка Ристића, Александра Вуча, Бихаљи Мерина, до Борислава Радовића, Макавејева, Богдана Богдановића, Радомира Константиновића и многих других. Бора Ћосић аутор је више од педесет књига, у раној младости преводио је песнике руског футуризма, писао је дијалоге за филм, а на глас је изашао књигом „Улога моје породице у светској револуцији” (1969). Почетком деведесетих нашао се у добровољном прогонству. Живи у Берлину.

Историја се донекле понавља, али изгледа да се једно доба никада неће вратити?

Мислим да је историја једна гунгула, један метеж који догађаје, људе и ситуације претура, баца једно преко другог, као стовариште неке робе, на којем се налази и добро и лоше. Врло је тешко тај метеж систематизовати. Ако човек пише књигу која се односи на један дужи период, онда те преметачине и тог метежа такође мора бити, и у начину на који се то приказује. Оваква књига не може бити равна, мора да покаже врсту нервозе и неурастерније, која није баш само пишчева или обичног човека који се сећа, него је то и заслуга околности. Питање је шта из тог кошмара и метежа човек може да издвоји и да некако поређа. Трудио сам се да издвајам оно што је занимљиво и живописно. Почев од Београда, као малог града од 350.000 становника, колико је било 1937. године, када сам ја овде дошао, до садашњег двомилионског града.

Како је у новом режиму социјализма изгледало освајање слободе мишљења?

Доба неслободе увек је релативно. Чак и у неслободним временима, људи могу да се осећају слободно. Ако пишу оно што мисле, а не оно што морају. Постојала је разлика између схватања двојице најважнијих песника модерне после рата, Васка Попе и Мије Павловића. Попа је био скептичан, и док год је постојала та стега ждановска, сматрао је да ништа не треба да пише, а био је већ песник у себи. Мија Павловић био је другог схватања, писао је све време, не објављујући. И када је 1950. „пукла” могућност да се модерније ствари објаве, он је већ имао готове књиге. То узимање слободе увек је сасвим субјективно. И сада у овој лошој последњој етапи наше историје, када је поготово у српским и хрватским медијима човек требало да буде домољубан, било је људи који су и писали другачије. У литератури је питање слободе питање личности. Ако има своју замисао, човек ће то писати макар био и у логору, као Солжењицин.

Да ли су Вам у животу више на користи били истомишљеници или неистомишљеници?

И једни и други, морам рећи. Михиз је пример како један неистомишљеник може човеку да буде близак, и који у једном периоду постаје и истомишљеник. Он, који је био апсолутни протагонист националног и биготног, са оцем који је био прота. Када сам написао књигу по моделу Крлежином, Михиз је мени у част написао један текст, на клапни, такође на хрватском, на Крлежином језику. То је био знак да интелигенција и мудрост превазилазе неке границе националне и идеолошке. Као што је било врло занимљивих, али и грубих партизанских генерала, који су се дружили са нама, младим песницима, у Клубу књижевника. Тако сам упознао Пеку Дапчевића, Саву Бурића, толике народне хероје. Одједном се у човеку нешто промени, омекша, или је радознао, или хоће да дохвати неку другу сферу. Човек мора да учи од свих, а некада мора и да прескочи неке истомишљенике, јер су превише истомишљеници.

Људи обично и траже истомишљенике.

То је главни проблем, не само у Србији, која је још увек средње тоталитарна, по мом мишљењу. Мало треба гледати у страну, измакнути се и видети предмет и из другог угла.

О политици се одувек највише причало у кафанама. Колико су се измениле кафане од „Вашег” београдског времена?

Каване су биле доста занимљивије и различитије од ових данас, то је јасно. У кавани у хотелу „Москва” двадесетих година седели су Матош, Ујевић, ту су седели надреалисти. Ми смо један лист из 1961. године, који се звао „Ревија данас”, уређивали у Српској кавани, код Атељеа 212. Мој тата волео је да иде у кавану на Тргу Републике, звала се „Милановић”. У „Руском цару” састајали су се сликари из Медијале, Оља Ивањицки, Шејка… То су били пунктови у којима сте знали кога можете наћи. Било је ту и анонимних људи који су били открића, право чудо. Некада смо каване звали по начину на који је под обојен. Неке смо звали „олаисане”, такве су биле оне у Лоле Рибара. Тамо где није седео Зоран Радмиловић или Алигрудић, то већ није било толико занимљиво. Данас је пре свега остало мало људи од те генерације мојих духовних очева, или они више не иду у каване. Раде Константиновић или Богдан Богдановић, који је у Бечу. Сада се углавном дружимо по кућама, али увек сам у ствари седео по сликарским атељеима својих пријатеља.

Колико Београд и Загреб можете да пронађете у Берлину?

Све је то доста слично, само што су тамо димензије другачије. Берлин има 40 километара у пречнику, а има непуна четири милиона становника. Берлин је пре свега град отворен својом ширином, а не само ширином својих људи, који су нечувено отворени према свему. Берлински људи су као наши. У Берлину увек има некога из Београда, Загреба или Сарајева, људи стално долазе, а онда су увек у нашој кући. И то доприноси једној лежерности.