Istorija je gungula

Novu knjigu Bore Ćosića (Zagreb, 1932) „Konsul u Beogradu” objavile su beogradske izdavačke kuće „Prosveta” i „Altera”, uz pomoć Regionalne kancelarije Fondacije Heinrich Boell. Reč je o autobiografskoj prozi, koja je, kako je primetio urednik Dejan Mihailović, i po stilu, i po temi, neka vrsta pandana, „obrnute knjige”, „Embahada” Miloša Crnjanskog. „Ćosić u ovoj knjizi na impresivan i uzbudljiv način evocira svoj poluvekovni boravak u Beogradu, svodeći svoj književni i životni račun sa ovim gradom”. Piše o najznačajnijim ljudima naše kulture, počev od Dušana Matića, Marka Ristića, Aleksandra Vuča, Bihalji Merina, do Borislava Radovića, Makavejeva, Bogdana Bogdanovića, Radomira Konstantinovića i mnogih drugih. Bora Ćosić autor je više od pedeset knjiga, u ranoj mladosti prevodio je pesnike ruskog futurizma, pisao je dijaloge za film, a na glas je izašao knjigom „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” (1969). Početkom devedesetih našao se u dobrovoljnom progonstvu. Živi u Berlinu.

Istorija se donekle ponavlja, ali izgleda da se jedno doba nikada neće vratiti?

Mislim da je istorija jedna gungula, jedan metež koji događaje, ljude i situacije pretura, baca jedno preko drugog, kao stovarište neke robe, na kojem se nalazi i dobro i loše. Vrlo je teško taj metež sistematizovati. Ako čovek piše knjigu koja se odnosi na jedan duži period, onda te premetačine i tog meteža takođe mora biti, i u načinu na koji se to prikazuje. Ovakva knjiga ne može biti ravna, mora da pokaže vrstu nervoze i neurasternije, koja nije baš samo piščeva ili običnog čoveka koji se seća, nego je to i zasluga okolnosti. Pitanje je šta iz tog košmara i meteža čovek može da izdvoji i da nekako poređa. Trudio sam se da izdvajam ono što je zanimljivo i živopisno. Počev od Beograda, kao malog grada od 350.000 stanovnika, koliko je bilo 1937. godine, kada sam ja ovde došao, do sadašnjeg dvomilionskog grada.

Kako je u novom režimu socijalizma izgledalo osvajanje slobode mišljenja?

Doba neslobode uvek je relativno. Čak i u neslobodnim vremenima, ljudi mogu da se osećaju slobodno. Ako pišu ono što misle, a ne ono što moraju. Postojala je razlika između shvatanja dvojice najvažnijih pesnika moderne posle rata, Vaska Pope i Mije Pavlovića. Popa je bio skeptičan, i dok god je postojala ta stega ždanovska, smatrao je da ništa ne treba da piše, a bio je već pesnik u sebi. Mija Pavlović bio je drugog shvatanja, pisao je sve vreme, ne objavljujući. I kada je 1950. „pukla” mogućnost da se modernije stvari objave, on je već imao gotove knjige. To uzimanje slobode uvek je sasvim subjektivno. I sada u ovoj lošoj poslednjoj etapi naše istorije, kada je pogotovo u srpskim i hrvatskim medijima čovek trebalo da bude domoljuban, bilo je ljudi koji su i pisali drugačije. U literaturi je pitanje slobode pitanje ličnosti. Ako ima svoju zamisao, čovek će to pisati makar bio i u logoru, kao Solženjicin.

Da li su Vam u životu više na koristi bili istomišljenici ili neistomišljenici?

I jedni i drugi, moram reći. Mihiz je primer kako jedan neistomišljenik može čoveku da bude blizak, i koji u jednom periodu postaje i istomišljenik. On, koji je bio apsolutni protagonist nacionalnog i bigotnog, sa ocem koji je bio prota. Kada sam napisao knjigu po modelu Krležinom, Mihiz je meni u čast napisao jedan tekst, na klapni, takođe na hrvatskom, na Krležinom jeziku. To je bio znak da inteligencija i mudrost prevazilaze neke granice nacionalne i ideološke. Kao što je bilo vrlo zanimljivih, ali i grubih partizanskih generala, koji su se družili sa nama, mladim pesnicima, u Klubu književnika. Tako sam upoznao Peku Dapčevića, Savu Burića, tolike narodne heroje. Odjednom se u čoveku nešto promeni, omekša, ili je radoznao, ili hoće da dohvati neku drugu sferu. Čovek mora da uči od svih, a nekada mora i da preskoči neke istomišljenike, jer su previše istomišljenici.

Ljudi obično i traže istomišljenike.

To je glavni problem, ne samo u Srbiji, koja je još uvek srednje totalitarna, po mom mišljenju. Malo treba gledati u stranu, izmaknuti se i videti predmet i iz drugog ugla.

O politici se oduvek najviše pričalo u kafanama. Koliko su se izmenile kafane od „Vašeg” beogradskog vremena?

Kavane su bile dosta zanimljivije i različitije od ovih danas, to je jasno. U kavani u hotelu „Moskva” dvadesetih godina sedeli su Matoš, Ujević, tu su sedeli nadrealisti. Mi smo jedan list iz 1961. godine, koji se zvao „Revija danas”, uređivali u Srpskoj kavani, kod Ateljea 212. Moj tata voleo je da ide u kavanu na Trgu Republike, zvala se „Milanović”. U „Ruskom caru” sastajali su se slikari iz Medijale, Olja Ivanjicki, Šejka… To su bili punktovi u kojima ste znali koga možete naći. Bilo je tu i anonimnih ljudi koji su bili otkrića, pravo čudo. Nekada smo kavane zvali po načinu na koji je pod obojen. Neke smo zvali „olaisane”, takve su bile one u Lole Ribara. Tamo gde nije sedeo Zoran Radmilović ili Aligrudić, to već nije bilo toliko zanimljivo. Danas je pre svega ostalo malo ljudi od te generacije mojih duhovnih očeva, ili oni više ne idu u kavane. Rade Konstantinović ili Bogdan Bogdanović, koji je u Beču. Sada se uglavnom družimo po kućama, ali uvek sam u stvari sedeo po slikarskim ateljeima svojih prijatelja.

Koliko Beograd i Zagreb možete da pronađete u Berlinu?

Sve je to dosta slično, samo što su tamo dimenzije drugačije. Berlin ima 40 kilometara u prečniku, a ima nepuna četiri miliona stanovnika. Berlin je pre svega grad otvoren svojom širinom, a ne samo širinom svojih ljudi, koji su nečuveno otvoreni prema svemu. Berlinski ljudi su kao naši. U Berlinu uvek ima nekoga iz Beograda, Zagreba ili Sarajeva, ljudi stalno dolaze, a onda su uvek u našoj kući. I to doprinosi jednoj ležernosti.