Фабрика на дедином имању

Никшић – Са великом муком и тешко зарађеним новцем Црногорци су након повратка из Америке куповали имања и градили породичне куће. Били су у прилици да бирају место где ће свијати породично гнездо за разлику од оних који у то време нису имали новац. Један од многих Никшићана који је пошао трбухом за крухом и у далекој Америци радио у рудницима и на пољопривредним добрима је Тодор Тодоровић, деда никшићког јереја Миодрага Тодоровића. Он је 1937. у Рубежима саградио кућуу чијој су близини протицале две реке Бистрица и Грачаница.

Рубежа су била једно од најлепших места у никшићкој општини све до изградње Жељезаре, а тада долазе тешки дани за житеље овог краја.

– Држава нам је узела земљу, саградила фабрику, а Општина Никшић је за потребе Жељезаре пре 45 година одузела још седам и по хиљада квадратних метара земљишта. Узели су земљу коју нису привели намени. Пре две и по године држава је по нашем захтеву на основу Закона о реституцији вратила одузету земљу, али шта вреди када се на њој налазе бараке. Никло је радничко насеље на нашој имовини, до које не можемо никако да дођемо. Обилазили смо надлежне институције, тражили објашњења, савете, све у нади да ћемо сазнати ко је надлежан да градско грађевинско земљиште које је наше власништво ослободи дивље саграђених објеката – каже у разговору за „Политику” јереј Миодраг Тодоровић.

Није ово једини проблем у Рубежима, додаје наш саговорник, и подсећа да је на овом простору били много бунара из којих су се мештани снабдевали водом. Изградњом Жељезаре загађенесу подземне воде, а фабрика је преузела обавезу да измирује рачуне за утрошену воду из градског водовода.

– Све је то донедавно добро функционисало када је стигла вест да ће фабрика престати да измирује наше рачуне за утрошену воду. Сигурно је да је потрошња већа него у другим местима, јер пепео из димњака „Енергане” даноноћно пада по нашим имањима и домовима – прича наш саговорник.

Миодрагова мајка Даринка, једна од најстаријих житеља у том делу Рубежа, каже да је Жељезара многе отхранила.

–Та фабрика је била мајка за многе раднике из целе Црне Горе који су у Никшићу стекли имовину и свили породично гнездо. Ми не тражимо да се фабрика затвори, али тражимо да удишемо чист ваздух као сав свет – каже Даринка.

Босиљка Пејатовић истиче да је живети поред „Енергане” из чијих димњака деценијама куљају облаци дима веома тешко. Све је побелело од пепела, а неки мештани, нарочито деца, оболевају од болести дисајних органа. Њена браћа Никола и Миливоје кажу да живот испод далековода није нимало лак. Два далековода од по 110 киловат-часа и четири од по 35 киловат-часа прелазе преко њихових имања и кућа.

– Када се мој отац покојни Радојица Николић средином седамдесетих година успротивио изградњи далековода изнад наше куће, полиција га је ухапсила и држала у притвору све док далековод није постављен – каже његов син Раде.

Упркос муци Рубежани збијају шале подсећајући на изјаву једног од бивших директора „Енергане”, који је рекао да је добро што пада пепео приликом сагоревања угља из Гацка.

– Знате ли, људи, да је добро што пада пепео по вашим имањима. То је право ђубриво за ваше баште – рекао је тадашњи челник „Енергане”.