Тактика хибридног рата

Сведоци смо свакодневних и убрзаних процеса који се одвијају на међународном плану, па тако ни ми као земља на раскршћу нисмо остали поштеђени. Научили смо кроз историју да у свим земљама које се налазе на местима сучељавања великих сила постоји и њихова жеља за утврђивањем интересних зона. Такве поделе плена некада су прављене путем колонизација, окупација и обојених револуција, из којих ниједна држава није изашла снажнија. Напротив, увек је након почетне еуфорије настајала криза и још дубља подела.

Најчешћи механизам за борбу против непокорних држава данас, велике силе налазе у тактици хибридног рата, иако онај конвенционалан не одбацују као могућност. Ту је све дозвољено, а као главни актери за спровођење њихових циљева узимају се НВО финансиране преко страних фондова за реализацију агенде која је у том тренутку приоритетна.

Те операције су усавршаване током Евромајдана, на који се српска опозиција све чешће позива, а не мањка ни примера из ове године када су тензије на источној страни НАТО-а заоштрене прикључењем Финске, чиме се линија раздвајања померила знатно на исток. Управо тај догађај заједно са сукобом у Украјини можемо сматрати иницијалном капислом за све оно што је недавно ескалирало догађајима у Молдавији, Грузији и Румунији. Друштво је годинама било изложено операцијама, кампањама и различитим вештачким поделама, толико да не чуди развој догађаја који су на ивици грађанског рата.

Није тајна да се све то догађа наочиглед грађана који су под сталним утицајем различитих кампања изманипулисани и доведени до границе пуцања. Приоритети тих кампања налазе се у различитим темама од зелене агенде, преко воук културе, па све до квазипатриотских организација, а у циљу манипулације народом и давања привида борбе за исправну ствар. Све то доведено је до екстремне крајности да се не оставља могућност другачијег мишљења. Кампање су циљане и за њихово ширење се користе друштвене мреже, као и медијске групе за притисак преко којих се пласирају лажне вести и пропаганда усмерена против сопственог народа и државе.

Овакву врсту ратовања искусила је и Србија у више наврата током којих су различите НВО и њима блиске партије ударале на основе националног идентитета и користиле необавештеност народа за своје политичке циљеве. Најбољи пример томе јесу мајске трагедије претходне године, као и недавна несрећа у Новом Саду где је живот изгубило 15 људи, док је двоје тешко повређено. Као одговор на несрећу, опозиција је позвала народ на окупљање и протесте, који су се завршили вандализмом, насиљем и тучама – што подсећа на ситуацију након мајских трагедија. Такво понашање показало нам је сво лицемерје опозиционих првака и њихову спремност да по сваку цену иду до краја, зарад доласка на власт, док је код осталих грађана настао оправдан револт због терора насилне мањине. На том путу су се користили најпрљавијим средствима од таргетирања деце политичких неистомишљеника, преко уништавања државне имовине, па све до малтретирања грађана блокадама и провоцирањем полиције, како би се произвео свеопшти хаос и нестабилност, уз оркестрирану подршку својих медија праћених лажним вестима на друштвеним мрежама.

Блокаде су постале бренд опозиције који је створио још оштрије поделе и насиље. Створена је ситуација у којој свако ко није на блокади, иако у њима учествује значајна мањина грађана, добија етикету бота, безосећајника и сендвичара. Одатле се долази до закључка да је слобода различитог мишљења дозвољена, само уколико се то мишљење поклапа са свим оним што можемо да чујемо на опозиционим телевизијама или друштвеним мрежама, а што је у сагласју с кампањом за чију промоцију се масно плаћа из иностранства посредством НВО.

Последња жртва такве кампање постали су студенти, а за њима и средњошколци, чији се бунтовнички дух и младост злоупотребљава зарад политичких циљева опозиционих партија. Тиме је уништено последње упориште слободне мисли, над којом се надвило лицемерство и незајажљивост опозиције која улицу и насиље види као легитимно средство политичке борбе.

*Потпредседница Владе АП Војводине