Мајке калиновачке рађају докторе

Калиновик – Да није ништа друго, макар имам лепу старост. Јесте да километрима уоколо нема нигде никог. Али дан за даном и некако ће се... Горе понад куће друмом подигнутим пре хиљаду година протутњи понеки теретњак, а доле у кањону Неретва хучи увек исто. Баш као да Загорјем и калиновачким крајем није било ни војски ни ратова, ни жртава ни патњи, ни бежанија, уздише старица Спасенија Сикимић из Недавића, некад насеобине у коју су свраћали и ноћивали каравани трговаца, обично из Дубровника, а данас места у коме осим понеког, Спасенијиних година, нема више никог и ништа друго.

А у Калиновику „вароши големој” обично о Аранђеловдану одлазе на зимовање и приче о давним временима. О Љутици Богдану, српском јунаку, једином кога се плашио Марко Краљевић... О Грцима који су, из овог краја, отишли по снегу и то о Илиндану... О томе како Калиновик нема ниједног владике, али је зато имао министра вера... О гладном деветнаестом веку у коме су се „за варићак жита продавале жене и сестре”.

Андрија Лубурић је записао како је неки „Симун Драшковић малолетну шћер Живану продао Турчину за багаш жита”, док су „харамбашу Марка Вукотина дали у залогу за жито”.

Горе над Калиновиком у старом граду Кучеву био је трг на коме су се продавали стока и робови. Петар Ашкраба Загорски пише да је на том тргу „Утјех Вучковић, 1373. године, неком Ђиву Бунићу за четрнаест перпера, продао роба Братмила, а робињу Тврдицу за десет дуката...”

Неки Мароје Станковић продао је робињу Стојачу магистру Ивану из Падове, док је Сава Владисављевић, високи дипломата у Русији, половином осамнаестог века, у Кучеву, као роба, купио неког Херцеговца. Веле да је тај горштак, касније био Пушкинов деда, опет ће Заорски. 

Причати, опет, о људима који су калиновачки камен и дедовину задужили свако на свој начин, није нимало лако. Јер, само из једног села, Борија, више је од тридесет доктора медицине. Из само једне куће у Загорју односно калиновачком крају, знало је бити и по десеторо факултетски образованих људи. А из давних времена?

Е тада се људи Загорја помињу и на властелинским дворима, међу европском господом. Тако је Михајло Вишевић, 926. године, био на сабору у Сплиту. И ту није крај. Из калиновачког атара су и Перо Тунгуз, човек уз чије име се веже прва пушка и почетак Херцеговачке буне... И Петар Мандић, академик, по чијој методи научног истраживања је назван колеџ у Америци... И Милош Ковачевић, за свог времена, најпознатији светски лингвиста... И Јово Елез који је био професор на московском универзитету и Лука Шекара и Рајко Петров Ного и Ђорђе Сладоје... И новинар и публициста Милан Ждрале коме је недавно објављена тридесет и седма књига...

И Кулин-бан је из Калиновика. Из племена Калиновићи... И корени краља Твртка су из Загорја, а документи из Дубровачког архива веле да је у Јелашцима, селу десетак километара далеко од Калиновика, рођен и Смаил-ага Ченгић...

У последњих педесетак година, међутим, код нас у калиновачком крају и у Загорју није било неких познатијих политичара. Није, јер ми не говоримо оно што не мислимо. Не знам да ли нам је то мана или врлина, пита се Петар Ашкраба Загорски.

У Калиновику се, за време крсних салава, три дана и ноћи није дизало од софре. Славило се, а посебно место заузимао је кум. Кумство је на Загорју као светиња. Између себе се могла узимати ближа родбина, али кум да узме куму, е то никада овде није било. Изгубити кума значило је окаљати образ. Од тога, за људе из Загорја, нема ништа црње. И Петар Ашкраба то тврди додајући мудрост, једну од бројних на коју су Загорани посебно поносни :

„Ко уме женом управљати, слободно му подајте државу”.

-----------------------------------------------------------

Општина даје, житељи одлазе

Драго Тодоровић вели како је калиновачка општина, седамдесетих година прошлог века била југословенски рекордер по миграцијама.

„Посна земља и небрига свих разлози су због којих је у овој општини остало само око три и по хиљаде душа. Да се огњишта не угасе општина је одлучила да сваком новорођеном становнику дарива по хиљаду марака, те да се студентима дају готово дупло вредније стипендије. Чини се, међутим, да ни то не помаже”, каже Тодоровић.